Sve ih pakuj u vlak! Što ih niste zadržali u Srbiji!?

Uzaludna stopa, čini se, jer i Hrvatska, nalik Mađarskoj, s nešto manje ostrašćenosti i sile gleda da se što pre kurtališe „pošasti“ koja se namerila na nju...

- Kuda nas vodite? Ne, ne želim da uđem u voz, lažete nas, samo ćete nas vratiti ka Srbiji - bezalo zapomažući, starac okoštao o štake pade ničice na šine pokušavajući da se otrge robusnim policajcima.

- Sve ih pakuj u vlak, ne želim videti nijednog vani i da polako kreće - zapoveda stomaklija s najvišim činom, očigledno. Ovo je već peti put da ih ukrcavaju u isti voz i posle nekog vremena narede da izađu iz njega, ne znajući ni kuda bi ni šta s ovim nesrećnicima?!

- Znate li išta, kuda će nas ovim vozom, da li je istina da je i Slovenija zatvorila granice? Pita li iko u svetu više za nas?! Hoće li svima biti lakše ako legnemo na šine i sačekamo da voz napokon krene, ali preko nas, pa da Evropa završi priču o nama za svagda - šta da odgovorim čoveku na pitanje koje mesecima slušam na svakom pedlju njihove golgote od Grčke do, evo, Hrvatske?!

Opšta je tuča za mesto u autobusima koji ih odvode nekud, kažu ka granici s Mađarskom, mada niko ne veruje u to!
Ulaze, otimaju se o vratove, ramena, ruksake, ne verujući u priču da ih odvoze ka još koraku dalje do nekakvog cilja, ali ulaze...
Sve i svugde je bolje nego u mestu. Više i ne znaju da stoje, kad ne pešače, samo se stropoštaju ko džakovi, bez jauka i uzdaha...

- A što bi mi trebalo da napravimo?! Da ih primimo, ostavimo ovde, poželimo dobrodošlicu, a jedva da za sebe i imamo - besno, ostrašćeno nariče mladić, lokalac, gadeći se nad masom ukletih, ali se ne libeći da im prodaje cigarete - pola evra jedna!
- Ako ih toliko žalite, a što ih niste zadržali kod vas, eto, kažu da im je bilo predivno kod vas, ko u spa centru - pun mržnje, nepatvorene, poručuje nam žalosno mizerni mladić.

Voz napokon nekud kreće, ni glasa iz njega, kao da odvozi duhove, mada i šta su drugo ovi ljudi posle meseci bestraganja...
- Možda ih vrate u Osijek, u prihvatni centar, a možda i do Mađarske ako ipak pristanu da prime 5.000 kako su najavili- volonterka Crvenog krsta, križa, kako god, s flašama davno smlačene u vode u rukama gleda za vozom, nadajući se da...

Ma ko se čemu više nada?! Biti uz ove ljude samo pola sata dovoljno je da čovek shvati, oseti, čuje kako umire nada!
Uz tihi jecaj i pomiren korak na ovu ili onu stranu - gde ih usmere kao odbeglo stado s kojim niko ne zna šta bi, osim da što pre zamakne u tuđu šumu...