- Iskreno govoreći nisam se snašao u ovoj našoj zagonetnoj tranziciji pa sam se pre vremena povukao u penziju i našao svoj mir među magarcima i mangulicama. Osnovao sam farmu i sada živim bez ikakvih stresova. Kao što i treba da živi čovek. Bez frka, trka i sikiracija, a verujem da i moje životinje žive u blagostanju - rekao je on za "Alo!".

Bivši ekonomista Đorđe Korolija pored farme od oko stotinak mangulica prvi je u subotičkoj opštini "zapatio" i farmu magaraca.

- Oni su mi od detinjstva omiljene životinje. Rođen sam u Dalmaciji gde je svako seosko domaćinstvo imalo magarca kojim je prenošeno žito do vodenice, drva iz šume, voda sa izvora, gde se naprosto nije mogao zamisliti život bez ove tovarne životinje. Kada sam malo ekonomski ojačao s tovom mangulica rešio sam da se na svoj način odužim "tovarima": kupio sam pre četiri godine jednog magarca i kasnije dve ženke, a danas ih je na gazdinstvu dvadesetak. Svako grlo je registrovano i čipovano u obližnjoj Veterinarskoj stanici i ima svoje ime. Klinton je najmlađi (ima samo osam dana), najviše volim Ponga Argentina, Milo i Janez su izbirači hrane, Goca neukrotiva, Ruška i Angela su nežne majke, Pićuka i Cezar nemirni kao vragovi, ali svi su krdo koje ne bih prodao ni za kakve pare - kaže Đorđe.

On napominje da će, ako baš bude morao, neki od dugouhih ljubimaca završiti u kobasicama ali ih zbog toga ne uzgaja.

- Nisam mogao verovati da se ove životinje toliko raduju i umiljavaju oko čoveka. Kada uđem u tor odmah me opkole i na razne načine pokušavaju da skrenu pažnju na sebe. Mlađi legnu i počnu se valjati, stariji glavama i vratovima traže na meni oslonac za svoje trljanje i češanje. Pokušavao sam da pronađem i neku literaturu o magarcima kako bih ih još više upoznao, ali je uopšte nisam mogao naći. Ljudima je, izgleda, dovoljno da se zna da je magarac tvrdoglava životinja i na tome se sve završava, ali to je potpuno netačno. Magarci su mile i drage životinje - dodaje Korolija.

Ove životinje ne traže nikakav poseban tretman, hrane se travom ili biljnim otpacima i njihovom vlasniku jedini je "problem" što im mora dva puta godišnje seći kopita, jer ne žive na kršu i kamenu gde im prirodna okolina ne dozvoljava suvišan rast.

- Za mangulice, na primer, kupujem specijalnu žutu zemlju sa dosta peska i punim njihova pojilišta kako bi se osećale u svom okruženju. To su, zaista mirne životinje koje žive tako reći na otvorenom prostoru. Nikuda ne beže, nisu opasne po okolinu i s njima i krdom magaraca, zaista, sam našao svoj mir i zadovoljstvo - zaključuje Korolija.