Dobri vozač pozvao je policiju, koja je razrešila „misteriju“ i sve se srećno završilo! Dete je vraćeno roditeljima. Usotalom, sigurna sam da ste svi već pročitali u „Alo!“ tu nesvakidašnju priču. Epilog je da je suspendovana dežurna vaspitačica.

 

Moglo je i bez toga, al‘ ajde. Jer život je nepredvidiv i niko ne može da zna šta u sledećem sekundu može da se desi, a oči na temenu nemamo. Ne želim ni da mislim na sve strahote koji su mogle Ognjenu da se dese niti na stanje njegovih roditelja kada su shvatili da vrtić tog dana za njega nije bio najbezbednije mesto. Ovaj slučaj ima sasvim drugu dimenziju! Pokazao mi je da, uz minimalno sreće, život može da bude savršen!


Ali pod uslovom da smo svi ono što nas izdvaja od drugih živih stvorova - ljudi! Fascinantno mi je da su se u autobusu našli oni koji su spremni odmah da pomognu. A nije uvek tako, znate i sami kakvi smo u autobusima. Dakle, zahvaljujući čistoj sreći i tim ljudima, sve ovo će postati porodična anegtoda malog Ognjena koju će, živ i zdrav bio, prepričavati svojoj deci.

 

Zato bih volela, čak i tokom ludila koje besni na relaciji Zagreb-Beograd, da svi budemo ljudi. Dobri. Da ne žmurimo na tuđu nesreću i da prihvatimo pruženu ruku koja traži pomoć, oslonac ili utehu. Ako bi nas takvih bilo dovoljno, ova planeta postala bi savršeno mesto za život!