Njegov stan u Višnjičkoj banji koji je u junu bio samo jedno zgarište prepuno dima i čađi, iznad kojeg je bilo otvoreno nebo, budući da je vatra progutala i krov, sada je potpuno sređen. Ganc novi zidovi, parket, novi prozori, vrata, nov nameštaj, sve se sija. Avram, koji ovih dana sa suprugom poput pravih mladenaca bira posteljine, peškire, dasku za peglanje, posuđe i ostale sitnice koje čine jedan dom, a bez kojih je ostao, dočekao nas je sa osmehom. Za njega sada počinje novi život, ali stravična noć u kojoj je nestalo sve ono što su on i njegova supruga ceo život stvarali često mu se vraća u misli...

 

Tužna priča o ljudskosti

Avrama je zabolela i reakacija komšinice, čiji se auto zapalio, odakle je vatra prešla na zgradu i stigla do njegovog stana. - To je tužna priča o ljudskosti. Dok sam se celo leto mučio sa majstorima i spavao u tuđoj kući, ona je sedela na svojoj terasi pijuckala kafu, uživajući u blagodetima leta, ne govoreći ništa niti nudeći bilo kakvu pomoć. Kao da sam stan zapalio sam, kao da požar nije prouzrokovan paljenjem njenog automobila - ogorgen je Avram Izrael.

- Eksplozija. Vatra. Dim. Ja, koji istrčavam napolje, bezuspešno i nemoćno crevom pokušavam da zaustavim vatru koja bukavalno guta sve pred sobom. Vatrogasci, koji stižu prekasno, bez adekavtne opreme. Odlaze. Ostajem sam na zgarištu. Bez ičega. Bukavalno bez ijednog odela, bez dokumenata, bez uspomena. Tragično je što se to desilo taman kada smo moja supruga i ja ušli u oni poslednju, najmirniju fazu našeg života, ona sa 63, ja sa 64 godine. Bilo je preteško suočiti se sa tim gubitkom. O tome najbolje svedoči to što je ona od brige za ova tri meseca smršala 20 kilograma, a ja sam bio izgubio san...


Pred njima je bio veliki posao, a jedina sreća je bila, kako kaže, to što je stan bio osiguran.
- Osiguranje je pokrilo 60 odsto štete koja iznosi oko 100.000 evra. Ali pare od osiguranja sam dobio nakon dva meseca, a sa renoviranjem se moralo početi odmah. Lepo je biti Avram, ali i Avram sve mora da plati. Počeo sam sa svojim novcem, i novcem koji su mi ponudili malobrojni prijatelji. Tada sam i shvatio ko su mi, u stvari, pravi prijatelji. Mnogi su me zvali, i poznati i nepoznati, i želeli da me uteše, da kažu da će da mi poklone knjige za bibloteku, čiji gubitak nisam mogao da prežalim. Neki su predlagali da organizuju koncert da se skuplja novac, ali ja to nisam želeo - priseća se Avram. Kako priča, najviše su ga zaboleli izostanci onih poziva koje je očekivao.


- Niko, ni iz opštinskih ni iz gradskih ni iz republičkih vlasti, nije se javio niti došao da me obiđe. Kao da nikada u tom Beogradu nisam bio, kao da nisam ništa uradio za njega. To me je podsetilo na onu čuvenu pripovetku Laze Lazarevića “Sve će to narod pozlatiti”, osetio sam se kao njen junak.


Ali uprkos tome, ali i svim drugim nevoljama koje su ga snašle, ostao je optimističan.
- Kancer kao suvenir nakon bombardovanja, borba sa njim, a onda ostajem bez krova nad glavom. Ali i ona najduža noć prođe, sa mnom još nije gotovo - simbolično završava Izrael.

 

Drašković ga iznenadio

Iznenadio ga je poziv jednog političara. - Javio mi se Vuk Drašković, sa kojim nisam bio pre toga u naročito dobrim odnosima, i ponudio mi svu moguću pomoć i podršku. To se ne zaboravlja.