Lično bih voleo da su ga sagradili oni koji su vladali Srbijom pre Vučića. Ne bi mi, a verujem nikom dobronamernom, smetalo da su se njime kitili ni Sloba, ni Voja, ni Boris. Ali eto, nisu hteli ili nisu smeli, svejedno. Kao što poslovica kaže: „Sreća prati hrabre“, a hrabrost nije jeftin sport jer da jeste, svi bi bili hrabri.


Priznajem, kada je ovaj projekat obnarodovan, ni sam nisam verovao u njega. Milijarde evra i hiljade kvadrata na smetlištu, kakvo je ovaj prostor donedavno bio, činile su mi se samo nestvarnim snom. Ali mic po mic, gradnja je eto u nedelju početa. Da li će na kraju biti izgrađeno 600.000 ili 60.000 kvadrata, nije toliko bitno koliko činjenica da će narednih godina Beograd dobiti jedno ogromno gradilište. Mnogo ljudi tu će zarađivati hleb za svoje porodice, a mnogo novca otići će i u državnu kasu.


I kome to može da zasmeta? Dobronamernima sigurno neće, političkim kalkulantima i prodavcima magle sigurno hoće. Zato što njih ne interesuje ni Beograd, ni Srbija, ni da li ćemo svi zajedno sutra živeti, već isključivo da zamajavaju narod kako bi sebi dali na važnosti. Njihov džep i njihov rejting je njihova računica.


Svestan sam da će mi neki prišiti da je ovaj komentar naručen ili da je barem uvlakački. Mislite šta hoćete, ali ja danas zaista verujem da će „Beograda na vodi“ biti, kao što danas ima i Mosta na Adi i Pupinovog mosta. Možda sam i lud, ali barem nisam zlonameran prema zemlji u kojoj živim.