U kojoj je meri dečja avantura imala karakteristike scenarija za holivudski film, dovoljno govori to da su mladi ne samo smislili lažna iračka imena i datume rođenja, već su se i u izbegličkom kampu molili Alahu tri puta dnevno kako bi ostavili utisak da su stvarno iz Iraka!

 

Umalo je odale tesne farmerke

Anđela je povremeno nosila maramu kako bi što više ličila na devojke sa Bliskog istoka, ali je garderobom budila sumnju. Naime, pojedini Sirijci i Avganistanci su Momčilu skretali pažnju i zamerali mu što pušta devojku da se šeta u tako tesnim farmerkama, što je za njihovo podneblje nezamislivo.

- U izbegličkom kampu je bilo užasno, ali kada smo čuli da će nas deportovati u Bagdad, prestravili smo se. U Iraku je rat, pa smo se plašili da će nas izrešetati na ulici - objašnjava Anđela (13) iz Niša zašto je sa dečkom Momčilom (17) rešila da prekine ovu opasnu avanturu, koja je počela 25. septembra, kada su rešili da pobegnu u inostranstvo.


- Našli smo se kod Tvrđave u Nišu, a onda gradskim autobusom otišli do Gornje Vrežine, odakle smo pešice krenuli ka Svrljigu. Usput smo stopirali i povezao nas je neki čovek. Bili smo mokri, pa nas je odveo kući, dao nam da jedemo i odveo nas do stanice u Knjaževcu jer smo rekli da idemo kod drugova u Zaječar. Platili smo vozaču nekog kombija da nas preveze do Zaječara, odakle smo pešice otišli do prelaza Vrška čuka. Išli smo putem, ali i preko njiva i kroz kukuruzišta. Naš granični prelaz smo zaobišli, a na bugarskom smo se prijavili kao izbeglice iz Iraka. Lupali smo na vrata da bi nas čuli bugarski graničari - počinje priču Anđela, učenica šestog razreda iz Niša.


Deca su rekla lažna iračka imena i lažne datume rođenja. Momčilo se prijavio kao Iračanin Jakub Jabali, rođen 3. juna 1997. godine, a Anđela kao Iračanka Jennes Ahmadi, rođena 20. juna 1999. godine.


- Zajedno smo izabrali imena. Odlučili smo da budemo Iračani jer smo više ličili na njih, Sirijci imaju tamniju kožu. U izbegličkom kampu je bilo veoma teško. Hrana je bila grozna, kao i kreveti. Bili smo smešteni sa Sirijcima i Avganistancima, a posle smo prešli kod Gruzijaca u sobu. Pretvarali smo se da smo Iračani, pa smo u vreme njihovih molitvi i mi klanjali tri puta dnevno kako nas ne bi provalili. Nismo znali baš kako se to radi, ali smo gledali druge šta rade - poverava se Anđela.


- Posle razgovora sa tročlanom komisijom, predočeno nam je da će nas deportovati u Bagdad, pa smo se uplašili. Imali smo rezervni plan da ako se to desi odmah idemo u srpsku ambasadu, ali bi bilo opasno jer se tamo puca na ulicama, pa bi nas izrešetali odmah. Onda smo rekli ko smo i odakle smo. Da smo sedeli još tri meseca, prešli bismo u otvoreni kamp, odakle bismo mogli da nastavimo put u Nemačku - kaže Anđela.

 

Roditelji se protivili vezi

- Popustila je u školi zbog silne ljubavi. Sve se u početku provlačilo, a da mi nismo ni znali. Kada se saznalo, bili smo protiv veze i njegova porodica i mi, zbog velike razlike u godinama, jer je premlada. Sada, kada su se vratili, najbitnije je da su zdravi i da su oboje dobro. Ogromnu zahvalnost dugujemo niškoj policiji i inspektoru Bratislavu Timotijeviću, koji je radio na slučaju kao da su u pitanju njegova deca - kaže Anđelina majka Elica.