Postali ste strašno nezahvalni. Tako vaš glavni grad, Beograd, nekada grad-mučenik, ni dan-danas nema ni najmanji krst ni najmanji kamen koji bi čuvao sećanje na žrtvu onih koji su vas oslobodili. Mnogi među vama su veoma bogati i nemilice troše da bi se istakli i iz zabave, ali kad valja pokazati zahvalnost prema onima koji su se žrtvovali, ništa ne daju, ama baš ništa.

Vaše vođe nisu još, za ovih deset godina koliko je prošlo od završetka rata, svečano obeležile nijedan od onih velikih događaja kojima dugujete slobodu i veličinu zemlje. Jasno je, takve svečanosti bi bile nezgodne većini vaših sadašnjih vođa zato što oni, dok vam je zemlja bila u smrtnoj opasnosti i kad se trebalo žrtvovati, ništa nisu učinili za nju, već su se samo brinuli kako da sklone na sigurno svoju dragocenu ličnost, čak su neki iskoristili nesreću otadžbine da bi se obogatili.

Šta ste učinili za svoje ratne invalide? Od svih zemalja koje su učestvovale u ratu, vaša se najgore odnosi prema njima. Dok nekoliko stotina vaših bivših ministara, samoživih političkih profesionalaca, koji, u većini slučajeva, ništa nisu učinili za otadžbinu, već obilato napunili džepove, sređuje sebi isplaćivanje „penzija“ koje vas koštaju nebrojenih miliona, invalidi vam mogu umirati od gladi.

A šta je sa vojnicima i oficirima koji nisu štedeli krv i zdravlje da biste vi bili slobodni? Jeste li postupali s njima kako to oni zaslužuju i kako vam dužnost nalaže? Ne! Mnogi, čak i najzaslužniji oficiri su penzionisani, a da im niste našli posao u civilstvu koji bi njima i njihovim porodicama obezbeđivao pristojan život. Isto tako ste postupali i s vojnicima, a svu blagonaklonost sačuvali ste za štićenike trenutnih moćnika.

Verne prijatelje iz teških dana vaše vođe su, u znak zahvalnosti, ćušile nogom, a vi ste ih pustili da to urade. Tako ih Srbija, koja ih je imala mnogo u toku velike oluje, danas više nema ili gotovo nema.

Bezmalo, reklo bi se da upravljačka klasa vaše zemlje mrzi one koji su učinili usluge vašoj otadžbini. U slučaju mnogih vaših sadašnjih moćnika to se može objasniti činjenicom da su ti dobročinitelji vaše nacije živ prekor onima koji ništa nisu dali svojoj zemlji, već su svoju pamet koristili samo da bi sebi pronašli lepo nameštenje i da bi se obogatili. No, zašto se drugi povode za njima ili im, u najmanju ruku, dozvoljavaju da uvredljivom nezahvalnošću plaćaju učinjene usluge?
Da bi se opravdali, kada bih im ponekad to zamerio, rekli bi mi govoreći o meni: „Pa Vas smatramo svojim i tako s Vama postupamo.“


Pre svega, bio vam onaj koji vam je učinio dobro sunarodnik ili stranac, dugujete mu istu zahvalnost. Nije ni časno ni plemenito obasipati počastima stranca, a loše postupati sa sunarodnikom. Međutim, vaši zvaničnici ili oni koji bi to hteli da budu, ne odaju počast ni strancu. Oni se ili prave da ne znaju kakve im je on usluge nekad učinio ili ga vređaju ponižavajućim postupanjem. Ne odnose se prema njemu čak ni kao prema svom državljaninu, kako su mi odgovorili jer mu, kad god nešto zatraži od njih, kažu da on kao stranac nema šta da traži.

Ali ako vaši upravljači i njihova svita rado ćuše nogom one koji su se dokazali kao prijatelji ove nacije, i to bez vašeg protivljenja, sve svoje osmehe zadržavaju za vaše neprijatelje. Sam Bog zna koliko ste propatili u toku rata od Austro-Ugaro-Švaba, koliko su vam jadnu zemlju oni opustošili, opljačkali i na muke darili, koliko su vam najbolje braće i sestara izmrcvarili i pobili, zato što su bili rodoljubi.

A danas vas te iste Švabe, isti oni nekadašnji Austrougari, preplavljuju proizvodima i ljudima, a vi ih dočekujete raširenih ruku. Hiljade i hiljade Nemaca, Bečlija, čak i Budimpeštanaca mirno dolazi da kod vas stiče bogatstvo, a vi im to dopuštate.

Predstavnike iste one Nemačke, koja vam je bila nemilosrdan neprijatelj i koja će to ponovo biti jednog dana, slavi „cvet“ vaše prestonice koji se diči da je savremen. I dok vaši nekadašnji dželati nailaze kod vas na najlepši doček, pravite sve moguće teškoće pripadnicima naroda koji su pokazali delotvorno prijateljstvo u vašoj nesreći. Moji sunarodnici Švajcarci, koji su prema vama bili pravi samarićani za vreme velikog rata, tešku muku muče da bi kod vas dobili samo dozvolu za rad. A čitava švajcarska kolonija u Kraljevini SHS ima samo 160 članova, dok je broj vaših sunarodnika koji slobodno zarađuju hleb u Švajcarskoj dvadeset puta veći. Potpuno razumem da najpre želite da obezbedite hleb sunarodnicima, ali pre nego što naterate vrlo malobrojne prijatelje da osete koliko je nužna i žestoka borba za život, počnite da to primenjujete na hiljadama bivših neprijatelja koje nikada nećete uspeti da preobratite u prijatelje.
SUTRA: Srbi nisu ksenofobi