Naravno, završio je u apsu. Pogranični policajci su ga skembali. Predstavio im se ko je i šta je, pokazao pres-karticu, ali nije vredelo. Oduzeli su mu lična dokumenta i odvezli ga pravo u policiju. Jer u Srbiji zakon važi za sve. Za nelegalan prelazak granice pretila mu je kazna dve godine zabrane ulaska u zemlju i 30 dana zatvora. Znao je da ga čekaju peripetije.


U Preševu nije poznavao ama baš nikoga. U Beogradu malo njih. Ali Beograđani su u tom času bili predaleko. Jedino čega se setio je da pozove svoje matično udruženje novinara i kaže im šta mu se desilo. Hrvati su zvali kolege u „Vranjskim novinama“. Iz te redakcije je upućen poziv najbližem srpskom novinaru za pomoć. On je odmah pozvao svog prijatelja Albanca, jer je znao da može da pomogne. Albanac je, onako u trenerci, kako se zatekao kod kuće, istog sekunda krenuo u preševsku policiju. Da pomogne čoveku iz Hrvatske. Platio je sve što je bilo neophodno kako bi Hrvat mogao slobodno da napusti tu zgradu.


Kakav scenario? Ovakav samo život može da napiše. U jeku svih međunacionalnih svađa, nedavnog ekonomskog rata ili fajta čija su veća među političarima - Srbin, Albanac i Hrvat održali su svima lekciju iz ljudskosti i dokazali da, kad se rodimo, ne znamo da mrzimo, nemamo predrasude, nismo rasisti i nacionalisti, homofobi i ksenofobi, već nas tome nauče tokom života. Kad bismo pola od tog naučenog zaboravili, Balkan bi bio savršeno mesto za sve.