„Alo!“ će kroz serijal „Majke šampiona“ pokušati da vam približi kako iz ugla stuba porodice izgleda put njihove dece, koja su dosegla svetske visine. Za početak, krećemo od Mirjane Bekrić, majke našeg trkača na 400 metara s preponama i osvajača medalja na svetskom i evropskom prvenstvu.

 

Voli da usrećuje ljude

Emir je skroman momak i ne voli da se eksponira. - Prilično je emotivan. Poplave u Obrenovcu su ga baš pogodile, pa je rešio da starijem bračnom paru kupi kamp prikolicu kako ne bi ostali na ulici. Pomagao je i mladim atletičarima koji nisu imali novca da kupe osnovnu opremu. Decu obožava, planira veliku porodicu - kaže mama Mirjana.

- Emir je oduvek bio sportski tip, nikada mu nije padalo na pamet da se bavi nečim drugim. Ipak, nije sve krenulo od atletike već od borilačkih sportova. Sa četiri godine počeo je da trenira džudo i karate. Vrlo brzo je odustao jer je smatrao da u tim sportovima nema dovoljno izazova, klubovi u kojima je bio nisu imali međunarodna takmičenja u inostranstvu a voleo je putovanja... - priča ponosna mama Mirjana.
Osim individualnih sportova, Emir se oprobao i u odbojci. Atletika je došla na red pomalo slučajno...


- Njegovu godinu dana stariju sestru Senu primetili su na krosu i pozvali da trenira atletiku. Emir je tada imao 13 godina i pitao je može li i on s njom. Vrlo brzo smo svi saznali pravi razlog njegove zainteresovanosti prema atletici. Bila je to neka devojčica koja je trenirala atletiku i jako mu se sviđala... - uz osmeh će Mirjana.
Kao i većina sada uspešnih srpskih sportista, i Emir nije trenirao u idealnim uslovima, a u početku i nije toliko ozbiljno shvatao atletiku.

 

 

- Dešavalo se da ne ode na treing, već da s društvom produži u igraonicu. Tada smo mu rekli da rekreativno može da trenira i ispred kuće. Nekoliko puta je hteo da odustane, a cela priča je postala ozbiljna 2011. godine na juniorskom šampionatu, kada je osvojio bronzu. Grad s gradonačelnikom Draganom Đilasom na čelu prepoznao je kvalitet i novčano je nagrađen, što ga je motivisalo za dalji rad. Moj suprug Atif i ja smo radili dva posla kako bismo Emira izveli na pravi put.


Emirova srebrna medalja s Evropskog prvenstva 2012. učinila ga je opšte poznatim, ali je Emirovim roditeljima posebno drago ono bronzano odličje iz 2013. sa Svetskog prvenstva u Moskvi.


- Bio je jedini belac, jedini Evropljanin u finalu. Ja sam bila van sebe, a finale sam gledala stisnutih zuba. Iskreno, ni sanjala nisam da može da osvoji medalju u tako jakoj konkurenciji.
Veliki broj šampiona potiče iz sportskih porodica, ali Emir šampionski gen nije povukao na majku.


- Emiru je idol, zapravo, Atif, njegov otac, moj suprug. Jeste on dosta vezan za mene, ali na oca je povukao te sportske gene, pobednički mentalitet - zaključuje Mirjana Bekrić.