Ko da mi otme iz moje duše Kosovo?!

U pesmi „Vidovdan“, koju je za nju napisao bivši suprug Milutin Popović Zahar, ona je sažela sve emocije našeg naroda prema ovoj srpskoj pokrajini.

Iako naša sagovornica zbog situacije kaže da njen hit u poslednje vreme sve češće pevaju Albanci, ona se nada da će to u budućnosti ipak biti srpska himna.

Da li ste verovali da će stihovi pesme koju ste otpevali 1999. godine predvideti današnju situaciju?
- Tako pronicljiv bio je Zahar, koji je autor pesme. On je, kao veliki intelektualac, uspeo da sagleda situaciju iz više uglova i video je mnogo ranije kakva će sudbina zadesiti Kosovo, jer ovo sada su samo završeci. Ja sam intuitivno osećala snagu i značaj svega što ta pesma, koja je više od pesme, nosi. Nebrojeno puta sam plakala dok sam je pevala jer mi mnogi ljudi, koji su živeli na Kosovu prilaze, grle me i ljube, pričaju o svojoj situaciji. Tako na svoja pleća primam deo njihovog bola i teške sudbine koja ih je zadesila.

Da li bi pitanje iz vaše pesme „Kud god da krenem, tebi se vraćam ponovo, ko da mi otme iz moje duše Kosovo?” uskoro moglo da dobije odgovor?
- Sve ovo sa Kosovom je isplanirano davnih godina jer šta može buva ako slon planira da je zgazi, može samo da moli da je ne zgazi. Sve što sam slušala pre 40 godina i krstila se, događa nam se u poslednjih 25. Velike ribe jedu male, ali ja volim Srbiju i ovu blato, zato se trudim da ono što mogu kao građanin uradim u svom mikrosvetu, da mi budu lakše odluke velikih. Nadam se da neće, ali se plašim da će Kosovo ipak biti otrgnuto od nas. Moj strah potkrepljuje činjenica da u poslednjih nekoliko godina Albanci sve češće pevaju tu pesmu, što je meni najtužnije. Sa druge strane, nadam se da će Kosovo ipak ostati naše jer smo poznati kao neko ko piše i briše istoriju. Iskreno se nadam i želim da ovu pesmu ipak na kraju poslednji pevaju Srbi i da to bude naša himna!

Šta mislite o aktuelnoj vlasti u Srbiji i da li svoj posao radi kako treba?
- Svakoj vlasti u našoj zemlji je teško jer nam stalno neko jači i veći baca vruć krompir na sveže rane i promrzle prste, a to boli i nije lako snaći se. Sve su to velike igre i velike ucene igrača koji su jači od nas. Meni je otac, koji ima dva razreda osnovne škole, kao maloj rekao: „Ćerko, budi šta hoćeš, ali nemoj biti političar, jer politika je najveća kurva“. Tako sam se uvek držala na distanci od te „kurve“, ali uvek kada dođe nova vlast nadam se da će biti bolje jer želim da verujem. Lako je napraviti sarmu kada imaš kilo mesa, ali kada nemaš meso, šta ćemo onda?! Tada se treba snaći.

Imate iza sebe bogatu karijeru, koju ste gradili više decenija, da li je tačno, kako kažu vaše kolege, da svi vi pevači uživate u „avionima i kamionima“?
- Samo nekolicina vrlo popularnih pevača, među koje ja ne spadam, može da živi na visokoj nozi. Mi ostali smo sada neki donji srednji sloj koji može pristojno da živi, ali ne i luksuzno. Jedna stara poslovica kaže: „Ko da malo, a ne može više, mnogo mu se piše, a ko da mnogo, a mogao bi više, malo mu se piše“, a danas mnogo daješ, a malo dobijaš. Kod mene je došlo i do zamora materijala, ne samo kada je moj glas u pitanju, nego je i meni mene dosta, a ne nekom drugom. Ne živim više kao nekad, navikla sam bila na visok standard, koji više ne važi. Sreća je samo u tome da sam rasla uz malo i često sam sebe dok sam imala najviše opominjala „ej ti, mala, znam te ja i u kratkim gaćama, nemoj da mi letiš“, zato sada lakše „žvaćem“ te oscilacije u standardu.

Imate ćerku Mariju, sina Miloša i dvoje unučića. Da li su danas porodica, obrazovanje ili ulica osnova u izgradnji i vaspitanju jedne ličnosti?
- Porodica je i dalje temelj, ali je problem što roditelji nemaju vremena da se bave decom jer im je posao stresan, međusobno se ne slažu ili nemaju vremena da rešavaju dečje zadatke, dok su nastavnici malo plaćeni, pa nemaju volje, i tako sve ukrug. Kao da živimo neku imitaciju života, prolazimo kroz mračan hodnik pun prozora, ali nemamo vremena ni da zastanemo da pogledamo kroz njih, niti da iskočimo jer moramo da završimo neke osnovne stvari. Sve mislimo - biće prilike jednog dana i tako nam prođe život. Kada bismo samo malo više bili usmereni jedni na druge, radovali se tuđoj sreći i uspesima, ovaj svet bi bio lepše mesto za život.