- Predrasuda jeste nešto najteže s čim se borimo i ti gotovo prezrivi pogledi ljudi, na koje čovek, nažalost, ogugla ili se saživi s njima - kažu u Pokretu malih ljudi Srbije, a oni su samo mali rastom, bolest je htela tako, dok ničim ovi divni ljudi ogromnog srca nisu zaslužili život kakvim žive. Ne život na koji ih je oboljenje „osudilo“, već mi, naoko normalni ljudi, nehajni da barem na tren spustimo pogled samo malo niže.


- Mi smo deo Pokreta malih ljudi Srbije, vaše komšije, prijatelji, sugrađani, ljudi sa istim snovima, nadanjima, željama i strahovima kao i vi! Zato smo i odlučili da se danas okupimo i prošetamo gradom, da skrenemo pažnju na naše probleme i, što je važnije, na naše postojanje... - veli Milan Grahovac, veliki mali čovek.


Ni po čemu, zaista, on, Goran Marinković, Maksim Budimir, Slađana Mitrović i još toliko njih nisu različiti od nas da bismo ih toliko ignorisali, okretali glavu, strahovali od njihove pojave, imali toliko pogrdnih izraza za njih, samo zbog toga što je njihov svet manji, korak kraći, a pogled vazda pun zebnje.

Jedino želimo pravo na život

- Najteže je bilo nositi se sa svim u pubertetu, u ono vreme kada vas osuđuju, upiru prstom u vas, ismevaju, sklanjaju decu kao da smo šugavi, okreću glavu kao da smo bogom kažnjeni zbog nekog greha, a jedino što smo oduvek želeli, što oduvek želim jeste samo isto pravo na život i rad kao i ostali! Ništa više - ništa manje... - ovo manje u rečima Slađane Mitrović, kuražne i divne Valjevke, zvuči paradoksalno, jer od društva im je bilo razrezano vazda manje, ni približno onome koliko im pripada, a pripada im koliko i svima. Ne zbog oboljenja koja su ih sputala, već ljudi, koji su neretko bili gori od bolesti!

 - Uporna sam, puna vere i ne dam se. Sve što sam dosad stekla sam stekla upornošću, ne dozvoljavajući da me glupost i predrasuda saplete! Završila sam fakultet, položila vozački ispit, glumila čak i u operi „Dom za vešanje“, srećno sam zaljubljena u mog Gorana, s kojim planiram preseljenje u Niš nadajući se nekom pristojnijem životu, boreći se da nas ljudi prihvate kao sebi ravne, jer jesmo - kaže Slađana Mitrović. I jesu, po sto puta, boreći se s vetrenjačama koje, kao i sve ostalo, nisu pravljenje po njihovoj meri. Prezrivi pogledi su tek deo problema s kojim se nose ko titani - nebriga države je ponekad strašnija i od tih pogleda licimera.


- Evo, najbanalniji primeri: bankomat, klupa u parku, gradski prevoz... Ništa od toga nije prilagođeno našim potrebama i sa tim sitnicama moramo da se borimo kao sa životnim preprekama, što našu svakodnevicu čini trkom s preponama koje ne možemo da savladamo, a niko se ne trudi da nam pomogne! Možemo mnogo, intelektualno sve, ali fizički ne, i to država i društvo moraju da shvate... - tabanamo pod zubatim suncem, pokušavajući da zajedno odagnamo barem delić straha kod ljudi, uzrokovanog pukim neznanjem.

Nisu šugavi, nisu kužni, nisu bogalji niti prokleti od Gospoda, već sputani bolešću i glupošću nas, naoko normalnih, koji sa svojih visina ne vidimo ni bolje ni dalje od njih. Naprotiv! Oni ponosno podignu glave da nas pogledaju u oči, mi nemamo hrabrosti da spustimo pogled i ugledamo - ljude! Ništa drugo do ljude, sa istim željama, nadanjima, htenjima i strahovima kao i mi, baš kao što Milan Grahovac kaza. Oni su mali rastom, ali smo mi još manji svešću, čim su ovi divni ljudi velikog srca u malim telima uopšte imali potrebu da se okupe, izađu na ulicu, prošetaju među sugrađanima, pokušavajući da dokažu da je između njih i nas znak jednakosti!