I nije tako od juče. Sećam se kad je mene taksista izuo iz cipela na pešačkom prelazu pre više od decenije. Sećam se preloma i bolova, Urgentnog, zabrinutog pogleda mog oca. A onda mi se u sećanje vrati i pusti hodnik Palate pravde i sudija koji mi objašnjava da sam već šesta koju je taj isti taksista pokosio na pešačkom. Malo je robijao, malo nije imao dozvolu, i svaki put su mu je uredno vraćali, pa se sa njim i novim žrtvama vitlali svake tri godine.


Vrhunac apsurda je bio kada je taksista mene tužio što sam mu polomila branik! Ne znam kako je taksista završio. Nisam ga tužila. Shvatila sam da je suludo. Tužili ga svi pre mene koje je gazio, čak i onaj koji je završio u kolicima... Kontam da on i dalje uključuje taksimetar.

 

Ja sam, srećom, još tu. Luke više nema! Nema ga, jer je jedan čovek odlučio da divlja ulicama. Odneo je život sa sobom, i nije stao, pobegao je dalje u noć. I za to je, usudiću se reći, nagrađen sa bedne četiri i po godine! Pa, kako vas nije sramota! Ima li pravde za Luku? Ima li zakona i zdravog razuma? Zar je ljudski život toliko bezvredan?! Da li je to poruka koju želite da pošaljete, dok usput pričate koliko su nam vozači bahati, a putevi nebezbedni. Džabe vam sve priče o smanjivanju kubikaže i alkotestiranju 0-24. Mnogi će sesti za volan sa mišlju „Ljudski život u Srbiji ne vredi ništa - daj gas“.