Povrh svega, oni nisu ni pokušali da od Makedonaca načine Srbe ili Jugoslovene, kako se sada kaže, već su od njih hteli da stvore pristalice političkih stranaka. Lepili su na leđa tih ljudi, koji su tražili samo mir, etikete radikala, demokrata itd. i u tu zemlju, koja im je morala da bude sveta, preneli svoje odvratne stranačke borbe.


Prljava igra
Nije im bilo mnogo važno da li su ti novi članovi iskreni i da li je njihovo stupanje u stranku samo ujdurma nacionalnog neprijatelja. Bile su im potrebne njihove „kuglice“. Makedonci su ljudi kao i drugi i sigurno su pametni kao i ljudi iz Stare Srbije. Oni su zato shvatili igru vaših političara, vrlo prljavu igru, pa se u njima začeo veliki prezir prema vama. U svakom značajnijem kraju južne Srbije vaši partijci, umesto da okupljaju to stanovništvo oko nacionalne zastave u nekom „narodnom domu“, podigli su najlepše zgrade „radikalskog“ i „demokratskog kluba“, pa tako uneli u tu iskupljenu zemlju ne slogu, već neslogu.


Treba li se onda čuditi što ljudi iz južne Srbije nisu naučili da vole tu zemlju koja je bila njihova i koja je ponovo morala da bude njihova? Ne treba, zar ne? I zaista, većina Makedonaca vas ne voli i ne može da vas voli. Bili su, istina, blizu toga 1918. godine, pošto su iskusili bugarsku vlast za vreme okupacije. Vaši političari, međutim, sve su pokvarili. Pošto nisu našli kod Srba ono što su želeli, sada mnogi Makedonci to traže na drugom mestu, bugarska propaganda je vešto isturila parolu o autonomiji Makedonije, zavela ih tom idejom, pa bi hteli da je ostvare. Pošto je vreme učinilo svoje i donelo zaborav, neki i sada veruju da im jedino Bugarska može doneti miran i spokojan život za kojim su žudeli tolike godine. Zbog toga delovanje bugarskih komiteta ne nalazi samo naklonost kod mnogih, već i pomoć, što omogućava Protogerovovim razbojnicima da i sada uspešno dejstvuju u toj zemlji.


Asimilacija
Nisu vam tako političari strančari samo otuđili naklonost braće iz južne Srbije nego su omogućili da se ponovo otvori makedonsko pitanje na međunarodnom planu. Kao što dobro znate, tako su bugarska propaganda, ali i vama suprotstavljeni interesi, stekli simpatije za bugarsku Makedoniju u mnogim velikim zemljama: u Engleskoj, pogotovo u Americi, ali donekle i u Francuskoj. Buknuli su balkanski ratovi, pa, još žešće, svetski rat, u kojem je Bugarska u taboru neprijateljskom saveznicima Antante. Posle pobede, Nejski mir ponovo dodeljuje južnu Srbiju Srbiji jer saveznici, iz pristojnosti, nisu mogli da postupe drugačije. Prihvata se, dakle, da makedonsko pitanje više ne postoji, ali uz obećanje da će se pratiti razvoj situacije i da će prvom prilikom to ponovo doći na dnevni red. Da vam je vlada postupala kako treba i da je u potpunosti asimilovala to stanovništvo tako da delovanje spolja ne bi više delovalo na njega, 10 godina posle rata željena prilika za intervencijom bila bi konačno izgubljena. Međutim, kako sam to već pokazao, vaši stranački političari su sprečili tu asimilaciju, pa vam bugarofili iz Engleske, Amerike i drugih zemalja kažu: „Tokom ovih deset godina ste pokazali da ste nesposobni da asimilujete makedonski živalj, za koji tvrdite da je vaš. Time ste dokazali da to nije istina i da on nije vaš. Vratite tu zemlju onima koji su Makedoncima prava braća, vratite ih Bugarima.“ Vaši političari su tako ponovo opasno otvorili makedonsko pitanje, pa ćete, možda, zahvaljujući njima biti prinuđeni da se još jednom borite za južnu Srbiju, a Bog zna da li biste pobedonosno mogli da izdržite taj novi udar budući da su vam ti isti političari otuđili prijatelje.


„Baš me briga“
Evo još jedne pojedinosti vrlo svojstvene vašim političarima strančarima, koju, uostalom, obično srećemo kod ljudi uzdignutih na položaj koji im ne pripada. Kada stignu do ministarskih položaja, vaši političari postaju toliko oholi da je to skoro smešno. Merilo da je neko pravi državnik jeste da on nikada ne propušta da bude pristojan prema svima. Elem, kad postanu ministri, naklonošću svog kluba ili sovjeta, vaši političari strančari smatraju da ne moraju da budu pristojni ni prema kome, osim prema onima koji imaju mnogo novaca. Oni ostavljaju najzaslužnije ljude da satima čekaju u predsoblju i često ih posredstvom šefova kabineta otpravljaju pod izgovorom da su pretrpani poslom. Istaknuti stranci, čije bi prijateljstvo bilo vrlo korisno vašoj zemlji koji su se pomučili da posete vaše rukovodioce, često nisu bili ni primljeni, pa su zbog toga poneli u svoju zemlju loše mišljenje o vašim ljudima i to mišljenje nisu skrivali. Mnogi vaši diplomatski neuspesi posledica su neljubaznosti i onoga „baš me briga“ rukovodilaca iz Žute kuće. Činovnici, naravno, oponašaju rukovodioce i sasvim zaboravljaju da su oni tu radi naroda, a ne narod radi njih. Skoro svuda po javnim službama vlada taj neprijatni duh po ugledu na visoke rukovodioce, ministre, i to još naglašeniji. Bila to pošta, policija ili onaj famozni „Biro za štampu“ Ministarstva spoljnih poslova - gde bi vanredna ljubaznost morala da bude strogo obavezna - svuda ljudi nailaze samo na činovnike koji smatraju da je pristojno i predusretljivo ponašanje sa ljudima ponižavajuće.

 

SUTRA: Dragi moj srpski prijatelji