Mada je davno zakoračio u desetu deceniju života, Jelenko i dalje sam održava i kuću i okućnicu nekada bogatog seoskog gazdinstva. Međutim, pašnjaci i livade u planini koji su mu još ostali zarasli su u korov i šumu i retko ih obilazi, a na njima su nekada pasla mnogobrojna stada, a mobe obarale otkose trave.

Tokom dugog života Jelenka Đenića, jedino što vodenički kamen nije mleo. Od nekada velikog seoskog gazde stigao je na korak do prosjačkog štapa, a duša mu je, kaže, puna ožiljaka od porodičnih tragedija.

- Svega sam se u životu nagledao, mnogo napatio i naradio, svakoj bolesti i pošasti odoleo, a glave će mi doći čamotinja i samoća. Metla, puška i radio su mi godinama jedino društvo u planini. Snage samo imam da mogu da pometem oko kuće, a dvocevka mi glavu čuva kada se smrkne. Radio mi je jedini razgovor - kaže deda Jelenko.

A nekada je, kaže, sve bilo drugačije, a u kući i na imanju sve je vrvelo od života. Jelenko je bio jedan od bogatijih i viđenijih domaćina u selu. Žena Voja mu je bila najveći oslonac. Delili su i dobro i zlo, vredno je radila u kući i na njivi i brinula o četvoro dece.

- Mojoj Voji je pre nekoliko godina srce prepuklo od tuge. Sahranili smo troje dece, jednu ćerku i dva sina, dok bolesnu ćerku koja živi u Užicu nisam godinama video. Jedan sin mi je poginuo mlad u saobraćajnoj nesreći, a drugog je pre nekoliko godina pojeo rak. Pred kraj života vratio se iz Beograda u Negbinu, a da bi se lečio, prodao je skoro sve što sam godinama sticao. Nije mu bilo pomoći. On je završio u mukama, a ja u sirotinji - kaže starina.