Prvostepenom presudom izrečenom 29. maja 2013. Tribunal je Stanišića i Simatovića oslobodio krivice po svim tačkama optužnice.

Tribunal je danas Stanišiću i Simatoviću, koji su na privremenoj slobodi u Srbiji, naložio da se u pritvor suda vrate do 13. novembra, kako bi mesec dana kasnije prisustvovali izricanju konačne presude.

Na prvostepenu oslobađajuću presudu, tužilaštvo Haškog tribunala uložilo je žalbu 28. juna 2013, zahtevajući da je apelaciono veće u potpunosti preinači i da Stanišića i Simatovića proglasi krivim po svim tačkama optužnice.

Taj zahtev tužioci su ponovili i tokom rasprave o njihovoj žalbi u julu ove godine. Branioci Stanišića i Simatovića tada su od apelacionog veća zatražili da odbaci žalbu i potvrdi oslobađajuću presudu.

Prvostepenom presudom, donetom preglasavanjem sudija, Tribunal je utvrdio da Stanišić i Simatović nisu krivi za progon na rasnoj, verskoj i političkoj osnovi, ubistva, deportacije i prisilno premeštanje hrvatskih i muslimanskih civila.

Kao nedokazan, većina sudija odbacila je i navod optužnice da su Simatović i Stanišić bili učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo trajno i nasilno uklanjanje nesrba sa velikih delova teritorija Hrvatske i BiH, koji bi zatim bili uključeni u ujedinjenu srpsku državu.

Po optužnici, na čelu tog zločinačkog poduhvata bio je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević.

U žalbi na tu presudu, koju je potpisao glavni tužilac Serž Bramerc (Serge Brammertz), tužilaštvo ocenjuje da je prvostepeno veće pogrešilo u primeni zakona i tumačenju činjenica kada je utvrdilo da Stanišić i Simatović nisu bili učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu.

Po žalbi, sudije nisu dale "razumno obrazloženje" te odluke, niti su u obzir uzele "relevantne dokaze" o tome da su Stanišić i Simatović delili zločinačku nameru drugih učesnika u tom poduhvatu.

Tužilac Serž Bramerc žalio se i na nalaz prvostepene presude da Stanišić i Simatović nisu pomagali i podržavali zločine počinjene nad nesrbima u Hrvatskoj i BiH zato što njihova pomoć, uključujući i slanje "crvenih beretki" na ratišta, nije bila "direktno usmerena" na počinjenje zločina.

U žalbi se ocenjuje da je standard "direktne usmerenosti" pogrešno primenjen - kao i u pravosnažnoj oslobađajućoj presudi generalu Momčilu Perišiću - i da odstupa od dugogodišnje sudske prakse Tribunala.

U trećoj osnovi žalbe, tužioci su ocenili da je pogrešan i nalaz iz prvostepene presude da Stanišić i Simatović nisu odgovorni za zločine u istočnoj Slavoniji, Zvorniku, Bijeljini i Sanskom Mostu.

Izvedeni dokazi, po tužilaštvu, pokazuju nasuprot tome da su "svojim delima i propustima" Stanišić i Simatović "značajno doprineli sprovođenju zajedničke zločinačke namere" u tim opštinama, preko lokalne Teritorijalne odbrane, policije i Srpske dobrovoljačke garde koju je predvodio Željko Ražnatović Arkan.

Tužilaštvo je u zaključku žalbe zatražilo od apelacionog veća da preinači nalaze prvostepene presude, utvrdi da su Stanišić i Simatović "dali značajan doprinos" udruženom zločinačkom poduhvatu, te zlodela pomagali i podržavali.

Po tužiocima, žalbeno veće bi Stanišića i Simatovića trebalo da proglasi krivim po svim tačkama optužnice za progon, ubistva, deportaciju i prisilno premeštanje nesrpskog stanovništva iz delova Hrvatske i BiH, 1991-95, i osudi na "primerene" kazne.

Prvostepenom oslobađajućom presudom bilo je utvrđeno da su Stanišić i Simatović opremali, obučavali, finansirali, kontrolisali i na ratišta u Hrvatskoj i BiH slali "crvene beretke" - koje su kasnije prerasla u Jedinicu za specijalne operacije SDB.

Ta jedinica je zajedno sa Srpskom doborovoljačkom gardom Željka Ražnatovića Arkana, milicijom SAO Krajine i drugim snagama "počinila zločine deportacije i prisilnog premeštanja na brojnim lokacijama u Hrvatskoj i BiH", nalaz je presude.

Raspravno veće je, takođe, utvrdilo da su te formacije i "škoprioni" "počinili veliki broj ubistava Hrvata, Muslimana i drugih nesrba u Hrvatskoj i BiH".

Po presudi, "crvene beretke" su počinile ubistva i deportacije u Bosanskom Šamcu, te prisilno premeštanje nesrba u Doboju u proleće 1992, ali Stanišić i Simatović jedinicom nisu "upravljali" u tim operacijama, iako su njeno učešće "organizovali". Optužbu za zločine u istočnoj Slavoniji, Zvorniku, Bijeljini i Sanskom Mostu, sudije su odbacile kao nedokazanu.

Prvostepeno veće je, većinom glasova, zaključilo da je "razumna mogućnost" da su, upućujući "crvene beretke" van Srbije, Stanišić i Simatović imali "ograničenu nameru... uspostavljanja i održavanja srpske kontrole nad velikim delovima Hrvatske i BiH".

Presudom je utvrđeno da nije dokazano da su Stanišić i Simatović "upravljali" Ražnatovićevom SDG, ni "škorpionima" i drugim paravojskama koje su činile zločine, već da su sa njima imali "manje značajne veze".

Stanišić i Simatović oslobođeni su krivice i za streljanje šest mladića Muslimana iz Srebrenice, koje su 16. jula 1995. počinili pripadnici "škorpiona", snimivši ubistvo.

Za miliciju SAO Krajine, koja je "deportovala između 80.000 i 100.000 Hrvata" i počinila brojna ubistva, prvostepena presuda utvrdila je da su je Stanišić i Simatović podržavali tokom celog sukoba i da su morali znati za nameru lidera SAO Krajine Milana Martića da "deportuje nesrbe".

To i utvrđena činjenica da su u Krajini 1992. prvi kamp za obuku specijalaca uspostavili Kapetan Dragan, Dragan Filipović i Živojin Ivanović, bliski optuženima, po presudi, međutim, nije dovoljna za uspostavljanje individualne krivične odgovornosti Stanišića i Simatovića.

Po presudi, "crvene beretke" su kasnije slične logore formirale na Fruškoj Gori, odakle su odlazile u operacije u istočnoj Slavoniji; kod Iloka, odakle su pošli u akciju u Bosanskom Šamcu, kao i na planini Ozren, odakle su krenule u Doboj.

Budući da su Stanišić i Simatović, po optužnici, bili individualno krivično odgovorni za te zločine kao učesnici u navodnom udruženom zločinačkom poduhvatu, veće je razmotrilo da li su oni delili "zločinačku nameru" tog poduhvata i zaključilo je da, po raspoloživim dokazima, nisu.

Optužbu da su Stanišić i Simatović bili "kanal komunikacije" između Miloševića i drugih učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu - Radovana Karadžića, Ratka Mladica, Milana Martića, Gorana Hadžića, Milan Babić - raspravno veće je odbacilo kao nedokazanu, iako su oni imali direktne i brojne kontakte.

"Stanišić je delovao kao veza, u najmanju ruku, između Miloševića i Martića, kao i Miloševića i Karadžića. Međutim, dokazi pokazuju da je postojao i regularan direktan kontakt između Miloševića, Martića, Karadžića i Babića", utvrdilo je veće.

Za Simatovića, prvog komandanta "crvenih beretki", presudom je zaključeno da su operacije u kojima je učestvovao "bile vojne akcije usmerena na neprijateljske snage" i da nije dokazano da su u tim zločinima počinjeni zločini.

Razmatrajući da li su Stanišić i Simatović svojom podrškom "crvenim beretkama" u operacijama u Bosanskom Šamcu i Doboju, pomogli i podržavali počinjenje zločina, sudije su zaključile da je njihova podrška "bila usmerena ka uspostavljanju i održavanju srpske kontrole nad tim područjima", a ne direktno na činjenje zlodela.

Stanišić i Simatović pušteni su na slobodu 30. maja 2013. i vratili su se u Srbiju.

Stanišića i Simatovića uhapsile su vlasti Srbije tokom operacije Sablja posle ubistva premijera Zorana Đinđića, 12. marta 2003. godine. Stanišić je prebačen u Hag 11. juna, a Simatović 30. maja te godine.

U prvom pojavljivanju pred sudijom, obojica su izjavili da nisu krivi.

Suđenje je počelo, posle jednog neuspešnog pokušaja, u junu 2009, a izvođenje dokaza završeno je 17. septembra 2011. Tužioci su pred sudije izveli 62 svedoka, a u odbranu optuženih iskaz su dala 33 svedoka.

Više puta pre i tokom procesa, Tribunal je optužene puštao na privremenu slobodu.