Opčinili ga burek i ćevapi!

Kristofer je u Nišku Banju stigao iz američke države Virdžinija, u potrazi za korenima, budući da se njegov deda Denča Petrović, koji je rođen je u Donjoj Studeni, otisnuo put Amerike 1912. godine u potragu za boljim životom. Kristofer kaže da se već se privikao na srpski kuhinju, i da najviše voli burek, ćevape, pljeskavice i šopsku salatu, i napominje da se u Srbiji oseća bezbedno.

 - U Barseloni su pokušali da me opljačkaju, u Baru je Albanac u vozu pokušao da me pokrade, u Švajcarskoj su mi u crkvi ukrali ranac. U Srbiji se osećam bezbedno i nisam imao problema - veli simpatični Amerikanac koji je podneo dokumentaciju za dobijanje srpskog državljanstva. Njegov izgled na jugu Srbije privlači dosta pažnje.

- Svaka četvrta osoba se zagleda u mene, polovina se pita odakle sam, da li sam sa Dalekog istoka, neki misle da sam Jevrej. Ljudi su me toplo primili kada sam došao. Ali neki rođaci nisu bili oduševljeni kada su čuli da planiram da se bavim zemljoradnjom na svojim parcelama. Postali su ljuti i zapretili mi sudom. Sada sam u postupku dobijanja državljanstva i prenosa zemljišta na svoje ime. Dok to ne završim, dok ne dobijem dokument da sam vlasnik zemlje, neću kretati u investiranje - veli Kristofer.

Priznaje da mu u Srbiji najviše nedostaje njegova amiška zajednica i da se trenutno nalazi između dva sveta. O ženidbi još ne razmišlja jer ne zna da li u Srbiji ima devojaka koje bi bile spremne da prihvate tu religiju i način života.

- Imao sam 23 godine i završio sam školovanje na univerzitetu kada sam se preselio u zajednicu Amiša. Nije mi bilo teško jer smo imali ista ubeđenja. Mnogi ljudi koji su čitali o Amišima misle da oni ne koriste struju uopšte, što je delimično tačno. Mi u našoj zajednici nismo priključeni na dalekovode, ali koristimo struju iz solarnih panela koja nam daje napon od 12 volti - poverava se on.

U okolini Niške Banje ima 25 parcela na različitim mestima, od kojih su neke pogodne za gajenje voća i povrća, a na nekima je šuma. Želja mu je da što pre krene da obrađuje zemlju koju je nasledio, da obnovi porodičnu kuću u Studeni i da u njenoj blizini izgradi stolarsku radionicu u kojoj bi mašine pokretala voda sa obližnjeg potoka. Zatekli smo ga na njivi u naselju Broj Šest, gde je testerom sekao drveće i samoniklo rastinje.

- Ne bih mogao ovde da obrađujem zemlju pomoću konja kao u Americi jer bi za to bila potrebna njiva od bar 4.000 kvadrata kako bi ostajalo dovoljno sena za konja u toku zime. Ovde na “Broju šest” ova njiva je dobra za uzgoj povrća, koje bih mogao da prodajem odmah tu pored puta. Povrće u Srbiji je prirodnije, nema genetski modifikovane hrane i puno hemije. U Donjoj Studeni je situacija dobra za tradicionalni način života kojim žive Amiši - kaže Kristofer.
Ali procedura oko dobijanja državljanstva i prenosa zemljišta ide veoma sporo i Kristofer ne može ni da nasluti kada će biti završena.