Čuvena pesma Kemala Montena. Da biste je onako setno zapevali, potrebno je da bar jednom u životu posetite Sarajevo, prošetate Baščaršijom, probate ćevape, pite i po koji burek i, naravno, kupite ratluk pred povratak.


Ima nešto čudno i divno u tom gradu na Miljacki, moram priznati. U to sam se uverila i posetom ovom gradu, prisustvujući zajedničkoj sednici vlada Srbije i BiH. Posmatrajući ljude i šetajući sarajevskim ulicama, shvatila sam koliko se malo razlikuje život u Sarajevu od života na beogradskom afaltu.


Radosti i brige su najsličnije. Čim je zasijalo sunce, ulice su se napunile šetačima. Školarci, prijatelji, kolege, majke koje šetaju decu, svi su izašli da uživaju u jesenjem suncu.


Na autobuskim stanicama su stajali neki ljudi slični nama koji su nervozno čekali prevoz, a u autobusima, baš poput nas, budno motre da li će naići kontrola.


Supermarketi, bleštavi, puni i skupi baš poput onih u Beogradu. Tražeći da kupim nešto što nema u Beogradu, poprilično sam se namučila, ponuda je skoro identična. Kupci umorno šetaju, pažljivo procenjujući popuste i usput se žaleći na poskupljenja. Da, da... Tako slično nama...


Kafići su puni, baš kao u Beogradu. Osim što se tamo mnogo ranije zatvaraju, pa Sarajevo radnim danom zaspi sat vremena pre ponoći. Kad svi odu na počinak, onda zatrepere ona svetla kojih se sa čežnjom sećao i čuveni Monteno.