Iako je nakon porođaja beba mrdala ručicama i nožicama, sat kasnije doktorka nam je rekla da je dete mrtvo! "Spasila sam vam ćerku, ali bebi nije bilo spasa", kazala je mojoj majci, koja je bila pokraj mene. Plakala sam kao kiša. Svi moji snovi pali su u vodu. Osećaj gubitka je bio nepodnošljiv.

Suzana Đorđević (27), tog 21. juna u petom mesecu trudnoće rodila je devojčicu nešto veću od šake i tešku svega pola kilograma, a u bolnici Sveti Luka u Smederevu su je, kako tvrdi, greškom, ne proverivši u potpunosti bebino stanje, proglasili mrtvom nedugo po rođenju.

"Četiri sata kasnije i dalje sam bila zgršena i plakala. A onda je došla doktorka i rekla da se čudo desilo i da je beba ipak živa. Taj šok, sreću, nevericu, ali i bes koji sam osetila nemoguće je rečima opisati", priča Suzana o svojim pomešanim osećanjima. S jedne strane je nadiralo ushićenje što je devojčica dobro, s druge gorčina na medicinsko osoblje i što su se tako poigrali s jednim mladim životom.

"Trudnoća je bila bez problema do tog dana kad mi je pukao vodenjak. U bolnicu sam došla oko 6,30 ujutru, a doktorka me je iako sam imala krvarenje pregledala tek posle četiri sata. Sedela sam u čekaonici u bolovima, a kada me je doktorka konačno pregledala predložila je da se uradi kiretaža".

Suzana otkriva i da je Milica ostala živa zapravo samo pukom slučajnošću:

"Kasnije sam od jedne medicinske sestre saznala da ju je ona spasla. Prolazila je hodnikom pored prostorije u kojoj smeštaju mrtve bebe i slučajno je videla da moje devojčica mrda ručicom. Prišla joj je, povila i otvorila prozor. Bebica je prodisala. Odmah su je stavili u inkubator i prevezili u Beograd, gde je bila četiri meseca".