Amerikanci zbog Novaka znaju da nisam iz Sibira!

Srbija je kroz kvalifikacije krenula u novi proboj ka Evropskom šampionatu, a Ana u razgovoru za „Alo!“ priča o tome koliko joj je teško bilo višemesečno razdvajanje od saigračica iz reprezentacije, od rođene sestre Milice, od prijatelja i rodbine, od svih onih koje dugo nije videla zbog privremenog rada u Americi.
Iza prelepe košarkašice sa Cetinja je uzbudljiva WNBA avantura. I pored zapaženih partija u dresu Los Anđeles Sparksa, Ana je odlučila da se vrati u Evropu. Potpisala je ugovor za tursku ekipu Jakin Dogu i spremna je za nove košarkaške izazove.
Šta vam je više nedostajalo - Evropa u Americi ili Amerika sada u Turskoj?
- Uživala sam u Sjedinjenim Američkim Državama. Kad mi je košarkaški sve potaman, ne osećam prazninu ni po pitanju drugih stvari. Na razdvajanje od porodice sam odavno navikla. Tokom sportske karijere sam često na putovanjima, u karantinima, na utakmicama i sve te obaveze mi ostavljaju malo prostora da me pritiskaju neke privatne stvari, da me ubija nostalgija.

Dobro si se snašla u ženskoj NBA ligi?
- Najveće priznanje mi je kad mi ljudi iz Los Anđelesa čestitaju, kada mi kažu da ni oni nisu očekivali da ću tako brzo da se uklopim u jedan novi sistem košarke, u novi način života. Na terenu mi je sve išlo kako treba. Zbog svega razmišljam i da se vratim u Ameriku. Odluku ću doneti za nekoliko meseci.
Srbija i Amerika - dva različita sveta?
- Pomalo sam iznenađena poštovanjem koje pokazuju prema strancima. Kad vam nešto obećaju - nema vrdanja ili neprijatnih iznenađenja. Uvek znate na čemu ste. U klubu mi je svaki dan bio isplaniran u minut. Moje je bilo samo da igram, čak ni opremu za trening nisam morala da nosim. Posebno mi je bilo zadovoljstvo što sam nastupala pred 10.000 gledalaca, tamo je ženska košarka na zavidnom nivou.

Kako na nas gledaju?
- Uglavnom kao na sportsku naciju. Dešavalo se da me u početku povezuju sa Sibirom, a ne Srbijom, ali kad im pomenem Novaka Đokovića, Vlade Divca ili Peđu Stojakovića, tu dileme više nema. Tek tamo sam mogla da se uverim koliko je Nole učinio na imidžu naše zemlje. I za njih je on jedan od najboljih sportista današnjice.
Bombardovanje, pretpostavljamo, više niko ne pominje?
- I sama se trudim da ne pričam o tim ružnim stvarima iz prošlosti. Nekako se osećam tužnom kada se započne ta tema. Bilo je nekih košarkašica koje je zanimalo šta se sve to dešavalo u našoj istoriji, nije da nije...
Pričaj nam, kakav je Los Anđeles?
- Nema šta nema. Nekako sam se najlepše provela kad me je posetila moja sestra Milica. Išle smo u „Diznilend“, uživale u luna-parku, vratile smo se u rano detinjstvo. Smeštena sam bila blizu plaže, ambijent je divan, klima prelepa. Uživala sam i van košarke. U LA ima i jedan srpski restoran u koji sam redovno išla. Šta ću, nikako ne mogu bez naše hrane i naših ljudi.

Ponovo ste na čelu reprezentacije Srbije, kakve su šanse da se produži naša košarkaška dominacija?
- Na Evropskom prvenstvu branimo tron, tu nema dileme. Najveći izazov će biti Olimpijske igre u Riju. Svi znaju koliko mi je stalo do te medalje. Ako se to dogodi, onda mogu i u penziju.