Sanjam porodicu svake noći!

Istovremeno, on svakodnevno u domu zdravlja pomaže i svim mališanima koji mu dođu. U dirljivoj ispovesti za naš list priča koliko mu je teško da gleda patnju sunarodnika koji iz ratom zahvaćene zemlje beže u Evropu, pokušavajući da sačuvaju goli život, o bolu i strahu koji oseća jer je deo njegove porodice još u njegovom rodnom Damasku, a on nemoćan da ih izbavi iz tog pakla.

 - Sirija je pre rata bila obećana, sigurna zemlja, a sada mesto potpuno nepodnošljivo za život. Tamo su mi ostali otac, brat, dve setre, svi sa svojim porodicama. Oko njihovih glava svakog dana padaju granate, a ja ne znam kako da im pomognem.

Sanjam ih konstantno, želim da ih dovedem ovde, da im obezbedim vize, ali u tome ne uspevam, a ne mogu da dozvolim da krenu nelegalno, jer se plašim. Mnogi koji tako pođu stradaju, ispadnu iz čamca, budu pokradeni, mučeni - počinje svoju priču doktor Jaser. On kaže da je najgore od svega što često ne može ni da se čuje sa porodicom jer gotovo nikada nemaju struje.

- Stalno sam napet, kao sumanut konstantno pratim vesti, proveravam šta se dešava tamo. Zadnji put sam ih video pre šest godina, a onda je počeo taj rat. Najteže mi je bilo pre dve godine kada mi je umrla majka. Bila je bolesna, trebali su joj lekovi, tamo ih nije bilo, a ja kao lekar nisam mogao da odem kod nje da joj ih odnesem, da joj spasem život. Strepim i šta će biti sa mojim ocem, koji ima 88 godina, i on je bolestan, plašim se, u stvari, da li ću, s obzirom na to kako je sve krenulo, i ja ikada doživeti da opet odem u svoju zemlju - priča doktor.
Čim je prva grupa migranata zakoračila u Srbiju, on im se našao pri ruci, i otada je uz njih svakodnevno.

- Taj prizor nikada neću zaboraviti - kada sam prvi put otišao u park pored Autobuske stanice i video njih. Ležali su po travi, gladni, bolesni, iscrpljeni. Među njima sam prepoznao i nekoliko ljudi koje sam poznavao dok sam živeo u Siriji. Video sam i ženu koja je u invalidskim kolicima prevalila toliki put, decu koja su bila paralisana. Bio sam očajan - kaže on.
Kako bi im pomogao, a prvenstveno deci, odmah je otvorio improvizovanu ordinaciju u šatoru nasred parka.

- Pregledao sam ih i davao neophodnu medicinsku pomoć, istovremeno sam počeo da skupljam humanitarnu pomoć za njih, što radim i danas. Evo, i sad mi je auto prepun ćebadi, odeće, hrane, lekova koje ću odneti u Preševo. Ne možete da verujete koliko su oni, onako napaćeni, srećni kada čuju da im se neko obrati na arapskom, a ja osećam dužnost da im pomognem - priča naš sagovornik, ne skrivajući sreću što se Srbija, zemlja čiji je on državljanin, najhumanije odnosila prema izbeglicama.

- Želim da se zahvalim srpskom narodu i vlastim što su ovako srdačno dočekali moje sunarodnike, što su ih tretirali kao ljudska bića, a u mnogim zemljama nisu. Bio sam svedok u parku kada su dolazili obični ljudi, ne organizacije, i donosili im po kutiju keksa, kesu bombona, njima je to mnogo značilo. Radujem se i što je to video ceo svet, jer Srbija je uvek bila nepravedno satanizovana i svetski mediji su je predstavljali kao užasnu zemlju prepunu zlikovaca - navodi on i ističe da nikom od migranata nije cilj da ostanu u našoj zemlji.

- Ne beže oni što im se beži, nego što moraju da čuvaju glavu na ramenima i nije njima cilj da ostanu u Srbiji, nije im cilj čak ni Nemačka, samo im je trenutno najprimamljivija. Svi bi oni voleli da se vrate u Siriju jer ne kaže se uzalud „Nikad te tuđe sunce ne može grejati kao tvoje“, a kako je krenulo, čini se da do toga, nažalost, neće doći skoro - razočarano konstatuje naš sagovornik.