- Mi smo azilanti iz kredita, kamata, zelenašenja banaka i nebrige države... - veli Ranko, jedan od mnogih koji već četvrtu noć provode u parku nedaleko od Vlade, čekajući, ne zna tačno šta...


- Čekamo bilo kakvo rešenje našeg problema sa kreditima u „švajcarcima“ da nam parkovi ne bi postali dom, jer će nam zbog lopovluka banaka stanovi otići na doboš... - i Tanja Bošković je jedan od Prometeja „švajcaraca“, „izbegla“ u šator sa sinom Aleksom i suprugom Dušanom.


- Sad vidim kako je bilo onim čikama i tetama azilantima! Počeo sam da mrzim i švajcarske čokolade i sve ostalo, jer će nam uzeti sve, pa ću živeti ovako... - nevino, iskreno i tužno, reči malog Alekse, deteta, ni krivog ni dužnog, „osuđenog“ na doživotnu zbog straha države i sudova od banaka!


- Premijer je primio delegaciju „Efektive“ s Dejanom Gavrilovićem na čelu, udruženja i posvećenika koji s nama muči našu muku, obećali rešenje za dve nedelje, a od tada je prošlo ihaaaaaj, a rešenja nigde osim ovog! Niko od nas ne spori kredit, ali ako sam uzeo 40.000 evra, otplaćujem osam godina, a sada dugujem banci 45.000 evra, e to zdravorazuman čovek ne može da prihvati... - svaka je priča ovde nalik jedna drugoj, samo se cifre razlikuju.


Nešto više od 20.000 porodica zaduženih u „švajcarcima“ i dalje nisu ničija briga, jer protiv banaka očigledno niko ne sme niti želi, iako su svi do jednog uveliko tužili svoje zulumćare, sudovi odlažu ročišta u nedogled, a rate i dug ovih mučenika se gomilaju i prete da zabrave domove! Rekosmo, poznata ikonografija, samo što ovi „azilanti“ nisu stigli izdaleka, i na njih se niko ne osvrće osim retkih prolaznika!
Njihova muka je ništavna, očigledno, njihovi zbegovi su tek kolateralna šteta u partiji gluvih telefona: država-banke-sudovi...