Preživljavali smo ratove, bombardovanja, sankcije, krize, štrajkove, revolucije... Jačali danima, mesecima, godinama... Ne može nas ništa uplašiti, jer se malo šta dogodilo u ovih nekoliko decenija, a da mi to nismo doživeli. Ispadosmo u najmanju ruku otporni na strah.


Da li je baš tako? E pa, nije... Ni čuvenom Bananamenu ne bi bilo svejedno da nema para da kupi bananu koja mu daje supermoći. Šta bi se Popaju desilo da u trenutku kada mu zatreba konzerva spanaća shvati da mu je nestalo novca, a plata još nije legla?


Malo šale nije na odmet, zar ne? Osim što je vrag davno odneo šalu.
Plaši me to što nemamo uslove za normalan život, rekao je sagovornik pre nekoliko dana mojoj koleginici. Sve nas to plaši.


Strah koji se javi svakog jutra kada vam deca krenu u školu, a vi se prebrojavate da li ćete imati dovoljno da im date za užinu.


Strahovi koji se jave sa prvim pahuljama, kada razmišljate da li imate da im kupite nove čizme i jaknu.


O računima i kreditima izlišno je pričati. Mislimo na njih i pre spavanja. Ako se odreknem ovoga, možda mogu da kupim ovo.


Ako ne platim ratu, ako povećaju kamatu, ako mi oduzmu kuću, auto, stan...
Hiljadu “ako” koji uteruju strah u kosti. Lako je gorepomenutim superherojima, treba preživeti od prvog do prvog.