On je hodao za našu decu obolelu od raka!

Neke priče i dela teško je opisati rečima. Jednostavno, postoje stvari koje su daleko iznad klasičnih humanitarnih akcija. Poput ove priče o ogromnom požrtvovanju i poštovanju koje je prema srpskom narodu na najlepši mogući način iskazao jedan stranac. U ovom slučaju, srpski zet Mark Keting, koji je oženjen Beograđankom Vesnom.

Mark je u pratnji svoj vernog labradora Paje prešao pešice 2.000 kilometara, ne bi li ljude u Srbiji animirao da pomognu dečjem odeljenju Insituta za onkologiju u Beogradu, u kojem se godišnje više od 70 mališana leči od najteže bolesti. Misija je bila da se animira javnost i pribavi novac neophodan za nabavku deset infuzomata, aparata koji su neophodni ovoj bolnici.

Mark je za "Alo!" ispričao svoje utiske s ovog neverovatnog putešestvija, ne skrivajući divljenje i poštovanje prema srpskoj istoriji, čiji je deo bila i njegova porodica. Njegov pradeda Tomas Frederik Von, koji je tokom Prvog svetskog rata prošao bitku na Galipolju, jednu od najkrvavijih u istoriji ratovanja, kao i Zapadni front, takođe je rame uz rame sa srpskim junacima probio Solunski front i ratovao za slobodu naše zemlje. Solunski front je prošao i deda njegove supruge Vesne, Dobrosav Petrović, što je još jedan u nizu detalja koji su ovog neverovatnog čoveka povezali sa Srbijom.

- Bilo je ovo neverovatno putovanje, izuzetno nabijemo emocijama... Prošao sam pešice Srbiju, deo Bosne, Crnu Goru, Albaniju, Grčku, pa ponovo Srbiju... Gde god smo bili, ljudi koje smo sretali i kojima smo pričali šta i zašto radimo, bili su oduševljeni i imali ogromno poštovanje za Paju i mene. Narodi Balkana su predivni, prepuni istorije i patnje, predobri ljudi... Prošli su mnogo toga, a to je teško razumeti ako nemate tako bogatu istoriju. Pamtiću ovaj put dok sam živ, ne samo humanitarni deo koji je bio povod i osnova svega što smo prošli - rekla je za "Alo!" ova ljudina.

Marku i Paji za ovaj put je trebalo stotinak dana. Hodali su putevima, planinskim stazama, prolazili mesta kojima je prošla i srpska vojska pre sto godina...

- Nisam ni pomišljao da će biti ovako... Vi, Balkanci, imate posebnu emociju. Čuvajte je! Bilo je toliko predivnih trenutaka tokom ovog puta da je nemoguće sve ih nabrojati... Ljudi su nas stalno pozdravljali, kuda god smo prolazili, zvali nas u svoje kuće, da jedemo, osvežimo se, da im objasnim ko sam i zašto ovo radim... To mi je bilo nešto najlepše, hodao sam i za te ljude! Bilo je i onih koji su se krstili kada bih im rekao na kakav sam put pošao. E, za takve stvari se živi! - rekao nam je Mark, ne skidajući s lica osmeh zadovoljstva što je uspeo da pređe ovaj neverovatan put.

Doduše, bilo je i ružnih trenutaka... Jeste da je ovo predivna priča o humanizmu, ali baš zbog toga i takve stvari treba pomenuti.

Naime, Mark i Paja naišli su na nekoliko problema po povratku u Srbiju iz Makedonije... Prvo nisu želeli da ih prime da prespavaju u dvorištu jednog manastira, iako je objasnio šta i zašto radi i da mu treba samo malo prostora da podigne šator. Potom je naišao na jedan motel u kojem su bili oduševljeni onim što radi, ali nisu želeli da spuste cenu prenoćišta. A u drugom motelu nisu želeli da ga prime zbog psa Paje. Ali, Mark na sve to gleda s osmehom...

- Bilo je i ljudi koji nam nisu da podignemo šator na njihovim livadama. Doduše, neki su popuštali kada im objasnim šta i zašto radimo, ali nema veze... Zanimljivo mi je to što su me mnogi upozoravali da bih u Albaniji mogao da imam veće probleme, ali se ispostavilo da sam tamo odlično prošao. Na majici su mi stalno bile zastave Irske i Srbije, ali nije bilo nikakvih problema. Pričao sam ljudima zbog čega Paja i ja pešačimo, objašnjavao da to radimo za decu koja se leče od raka, a oni su s oduševljenjem i poštovanjem to prihvatali. Primali su nas u svoje kuće, da se ne mučimo s podizanjem šatora, davali nam hranu, piće, sve što nam je trebalo... Nikada neću zaboraviti noć koju sam proveo u jednoj nedovršenoj kući u Albaniji. Spavali smo na poslenjem spratu, a pogled na zalazak sunca bio je veličanstven... - opisuje za "Alo!" svoje utiske s ovog neverovatnog puta Mark.

Kako kaže, najdublje utiske ostavio mu je boravak na Krfu. Specijalno mesto, specifične istorije, neverovatne energije...

- Predivno ostrvo, prepuno istorije. Neverovatno mesto. Prepešačili smo Krf uzduž i popreko, odali počast srpskoj vojsci. Zauvek ću pamtiti to ostrvo - kaže Mark.

Što se Grčke tiče, kaže da je nailazio na predivne ljude koji su mu pomagali kada je imao problem s kolicima.

- Neverovatni su! Sjajni ljudi! Mnogo su mi pomogli, biću im večno zahvalan! Grci su predivan narod - objašnjava Mark i dodaje da je jedan od najjačih utisaka usledio nakon toga...

- Kajmakčalan! Osećao sam se kao u raju! Svuda oko tebe istorija, kao da je Prvi svetski rat završen pre deset godina! A tek tišina i mir koji tamo vladaju... Neverovatno mesto, neopisivo! Paja i ja smo prošetali Kajmakčalanom, upili to mesto... Zaista neverovatno, zaista čudesno... - emotivno nam je opisao Mark ovo sveto mesto srpske istorije.

Nekoliko dana pre povratka u Beograd Mark je povredio nogu od silnog pešačenja. Ipak, bola nije bilo, sve do dolaska na Avalu. Poslednji dan puta, kaže, bio je najteži. S bolnom grimasom na licu završio je put ali, kako kaže, to je krajnje nebitno.

- Najbolja stvar je pomagati ljudima. To je ono što je bitno. To je ono što je lepše i važnije od svega, od bilo kakvog novca. To je ono što vas čini srećnim i što ćete pamtiti ceo život - zaključuje za "Alo!" priču o neverovanom putu Mark Kating, Irac ogromnog srca u kojem je posebno mesto našla i Srbija.

Hvala mu!