- Ali, dokle, sine?! Dokle ćemo za Srbiju biti samo potrošna roba, topovsko meso i teret na kraju, kad već preživimo... - s pravom se pita Mile Milošević, predsednik Udruženja srpskih ratnih veterana i invalida, stojeći na decembarskom mrazu pred Palatom “Srbija”, tu gde se nalazi i ministarstvo kojem pripadaju, mada...


- Ne pripadamo mi nikom, osim kad treba da se ponese puška! Vulin, naš resorni ministar, još u januaru je obećao da će biti donet zakon koji reguliše naša prava, a sad poručuje da ga veterani ne interesuju i da ne može nikog da primi, doslovno! Kako ga nije sramota?! Na njemu odela od hiljade evra, plata ko zna kolika, a briga za one o kojima bi trebalo da se stara ni po groša! Gore je i sramotnije to što nas mrškaju ko šugava pseta nego što neće ništa da učine za nas - dodaje ljutito Milošević, priznajući: „Meni su pretili da će mi oduzeti penziju ako se ne smirim i ne prestanem s isteravanjem pravde, ali sam im poručio da samo izvole, nek uzmu sve što žele, ali istinu ne dam.“


A istina je jednostavna: borili su se za ovu državu ili u njeno ime dok je pomenuti ministar takođe bio deo politike, tada daleko ratobornije, ali sve se valjda zaboravlja, baš kao i ovi nesrećnici...


- Pakrac, minobacač 82 milimetra, obe noge i šaka, ni trenutka zažalio nisam uveren da je za majku Srbiju, a majka vremenom postade ne maćeha, već dušman! Znate na šta smo svedeni danas - na socijalne slučajeve, klošare skoro, ljude od kojih okreću glavu, ljude kojih se gnušaju svi! Još ću i ratnim zločincem biti poglašen tražeći svoja prava, a ne svode se ni na šta drugo, osim na osnovno: da živimo ko ljudi, imamo da prehranimo porodice i ponosno kažemo ko smo, šta smo i kome smo ostavili udove na bojištima... - priča Đorđe N.


Srpski usud i žalosna tradicija, baš kao posle svih ratova - oni koji su stradali za nju postradali su kasnije od nje...


- I tako će biti doveka jer ništa, ama baš ništa, svoje ne umemo da cenimo! Sve države su zbrinule svoje veterane i invalide, svesni su da su zbog države i jurišali, samo Srbija smatra da nas se treba kurtalisati, zaboraviti, praviti da ne postojimo, pa će valjda i problem nestati kad nestanemo i mi, po onoj Staljinovoj: „Nema čoveka - nema problema...” - gomila koju je zaista tužno gledati dok i dalje ponosno nosi srpske barjake, kao onih godina kada su padali za njih.


Sad mogu još samo da padnu na njih i sačekaju da mraz učini svoje, ministar je prezauzet izgleda...