Ona je prva žena s invaliditetom u svetu koja se popela na najviši vrh Evrope i Južne Amerike, i ne samo to, ona pliva, trči maratone, igra stoni tenis, skače udalj i u prvih je četvoro u parabiciklizmu.


Kada bi se opet rodila, Danijela kaže da ne bi menjala život, ona je ponosna na to što funkcioniše kao da ima „sto ruku“. Iako nema šake, ona postiže ono što većina ljudi koja nema ovakve probleme ne može. Njen hendikep je ni u čemu ne ograničava, ona radi i živi kao i svi drugi, pere sudove, kuva, vezuje pertle, jedino što nikada nije savladala, kako ona kaže, jeste da veže kosu.


- Šta meni fali? Ništa. Vidite me, ljudi, ja sve mogu da radim. Ponosna sam na sebe jer, pored bavljenja sportom, već šest godina radim u jednom restoranu kao pomoćnik. Perem sudove, pakujem hranu, održavam higijenu, odlazim u kupovinu kad zatreba i svi zaposleni imaju poverenja u mene. U životu je važna volja, a ja je imam napretek - započinje priču ova smela žena, koja je odrasla u domu za decu i omladinu ometenu u razvoju „Sremčica“.


- Od svoje 10, pa do 25. godine, bila sam kod hraniteljskih porodica ili u domu. Tamo se i rodila moja ljubav prema sportu. Počela sam s plivanjem tako što su nas svakog leta vodili na more u Baošiće, a ja sam svaki put neiscrpno plivala i skakala, a to je privuklo pažnju jednom čoveku. Odmah posle, direktor doma me je pitao da li bi se bavila plivanjem, na šta sam ja iste sekunde pristala. Naporno sam trenirala i ubrzo otišla na takmičenje u Argentinu, gde sam od 150 takmičara zauzela 10. mesto. Evo sada sam državni prvak u plivanju osoba s invaliditetom - ponosno priča Danijela, čiji je dom prepun njenih medalja, 18 iz biciklizma, 16 iz plivanja, tri iz skoka udalj, tri iz stonog tenisa...


Sa 38 godina odlučuje da se bavi alpinizmom, a taj njen poduhvat uplašio je njoj drage osobe, koje su je savetovale da bude oprezna zbog hladnoće, leda i snega koji vladaju na planinama.


- Htela sam da dokažem sebi i svima da ja mogu sve i u tome sam uspela. Nikada se u meni nije javio glas: „Danijela, ti to ne možeš!“ I tako sam otišla da osvajam najviši vrh u Evropi. Peli smo se 17 dana i ne mogu vam opisati svoju sreću kada smo stigli do cilja - osvojila sam Elbrus! Do vrha Akonkagve mi je falilo još 200 metara. Hladnoća i veliko nevreme nas je sprečilo da dođemo do kraja. Ma baviću se sportom sve dok me zdravlje drži, neću da dozvolim sebi da me starost i monotonija života umore - naglašava ova žena, iz čijih očiju sija optimizam i pozitivan duh.

 

San mi je da odem na Olimpijadu u Rio

Čim je prekinula s planinarenjem, Danijela se okrenula biciklizmu, pa je tako četvrta u svetu, a prva u Srbiji u parabiciklizmu. Ceo stručni tim je sada priprema da bi otišla na Olimpijadu u Rio, ali je za njen put potreban i novac. - Moj najveći san je da odem u Rio i budem deo tog velikog sportskog takmičenja. Velika je verovatnoća da dobijem sportsku penziju ako osvojim neko od prvih mesta. Kažu mi da će biti jaka i teška konkurencija, zbog toga bih bila zadovoljna i desetom pozicijom, ali nikako ne bih sebi dozvolila da budem 30. Uvek se vodim rečenicom: „Koliko sam trenirala, toliko ću pokazati“ - završava Danijela.