Sa 14 godina sam i ja kao ona izabrala kobnu prečicu umesto bezbedne ulice, koja se pruža oko mračnog parka u Novom Beogradu. Stala sam s premišljanjem i pogledala u taj put. Pomislila sam: “Šta? Da neće možda iz ovog žbuna da mi iskoči manijak?” Nasmejala sam se u sebi i krenula. Na pola parka videla sam senku kako trči iza mene.

 

Bez razmišljanja sam stala i krupan muškarac mi je rekao: “Ej, izvini, da te pitam...” Nije ni dovršio, a već me je zgrabio s leđa i uperio pištolj u glavu. Počeo da mi preti s koliko metaka će me ubiti ako pisnem. Ceo život mi je proleteo kroz glavu i nisam mogla da poverujem da ću umreti sa 14...


Zahtevao je da vidi šta imam u rancu i da mu dam mobilni. Ubeđivala sam ga da nemam, a on je ponavljao pretnje. “Pa i ja čekam da mi kupe mobilni”, pravdala sam se i nesvesno ispala smešna. Pretio mi je i silovanjem, a ja sam ga tad gurnula i nisam više bila tužna, već besna. Nakon deset minuta sam rekla: “Pusti me, se*onjo, smorio si”, a on mi je rekao da sam položila ispit i otrčao u mrak.


Tada sam obećala sebi da nikada više neću pomisliti da su mračne prečice bezopasne. Shvatila sam da iza svakog ćoška može da vreba zlo i da ću živeti mirno jedino ako naučim da se branim jer je ceo svet jedno brutalno mesto na kojem opstaju jedino borci. Ispunila sam oba obećanja i od tada isto preporučujem svim ženama.