Stefan kaže da su svi zaboravili na muke Srba povratnika, koji žive na ivici bede, a da mladi svet nema nikakvu perspektivu u ovoj novoj članici Evropske unije.


- Nemam nigde posla. Završio sam kurs za ugostitelja, ali sam samo sezonski radio u mestu Lovinac, u komunalnom preduzeću, gde sam kosio travu. Otac i brat su mi teško bolesni, a majka Dragana mora da pazi na njih. Brat Miloš ima 30 godina, ali od ratnih trauma je u teškom psihičkom stanju, dok otac Željko ima trombozu noge i težak je invalid. Dogorelo nam je do nokata jer živimo do socijalne pomoći, pa sam hteo da uđem u rijaliti program “Parovi” i ukažem na muku našeg naroda - kaže ovaj mladi Ličanin, koji s porodicom želi da se vrati u Srbiju.


On se 2007. s roditeljima i bratom vratio iz Srbije u Hrvatsku jer im je bilo obećano da će im vratiti stan u Obrovcu, ali su se već u njega uselili Hrvati iz Bosne.


- Zbog toga smo se vratili u Gračac, rodno mesto mog oca, gde smo 1991. izbegli iz Zagreba, u kojem smo dotad živeli. Tu je majka držala jedno vreme kafić. Kada se desila „Oluja“, pobegli smo u Kruševac, pa u Beograd. I onda je ponuđen program povratka, od kojeg nije bilo ništa. Morali smo u Hrvatskoj da plaćamo privatno stanove, a na kraju smo se uselili u porodičnu kuću mog oca u mestu Štikada - žali nam se Stefan, koji se na sve načine bori da sebi i svojima obezbedi bolji život, pa makar i preko rijalitija jer drugačiji način ne vidi.

 

Družio bih se s Ružicom i Macom

Stefan kaže da bi se u slučaju ulaska u „Parove“ družio s bivšom „modelsicom“ Ružicom Veljković, bosanskom staletom Macom Diskrecijom i kaskaderom Urošem Ćertićem. „Dosta pratim taj program i mislim da bih u njemu ispričao kakav je život Srba u Hrvatskoj“, dodaje Stefan, koji je u Beogradu završio školu i gde ima dosta prijatelja.