Ipak, za razliku od današnje dece, njemu i njegovoj generaciji bilo je mnogo lakše da se bave sportom. Generalni sekretar Košarkaškog saveza Srbije svestan je koliko je deci danas teško, pre svega iz finansijskih razloga, da počnu da treniraju neki sport, zbog čega je pre tri godine osnovao Pravoslavno sportsko društvo „Sveta Srbija“.

Šta vas je navelo na to da deci omogućite besplatno bavljenje sportom?

Sport je postao poligon mržnje

Kako iz ugla pravoslavca posmatrate nemile scene na sportskim događajima?

- Sport smo iskrivili, došlo je do toga da bude poligon mržnje. Najlepše smo uspeli da iskrivimo, pogotovo mislim na derbi. Nečasne radnje se događaju, a sport treba da zbližava. Na primer, i duhovnika kojeg je imao FK Partizan mnogi su smatrali za vrača koji će vradžbinama onesposobiti protivnički tim, a ne da pomogne svom.

- Nekada je sve bilo jednostavno - pojaviš se na treningu, upišeš se i radiš. Sada, ako nemaš novca za članarinu, ne možeš ni da se baviš sportom. Ko zna koliko je talentovane dece propalo. Primarno mora da bude da deca mogu da se bave sportom besplatno. Država mora da nađe model i nadoknadi klubovima novac koji inače dobijaju od članarine kako bi funkcionisali, a deca trenirala.

Zbog čega ste odlučili da povežete pravoslavlje i sport?

- Mi kroz sport želimo da deci približimo pravoslavlje, istoriju i kulturu Srbije. Ja sam najsrećniji čovek što sam Srbin. Svi mi treba da budemo najponosniji što smo ovde rođeni jer imamo i čime da se pohvalimo - istorijom, kulturom... Organizujemo putovanja, prvi smo koji smo vodili decu na Kosovo i Metohiju, a meštani su bili oduševljeni što smo ih posetili. Kod nas je trenutno 400 dece uzrasta od sedam do 10 godina, nemamo mesta za sve, ali je cilj da animiramo druge da pokrenu slične akcije. Zahvalni smo Ministarstvu omladine i sporta jer nam pomaže.

Kako su deca reagovala kad ste im predstavili plan i program?

- Kod nas u društvu su i dalje deca koja ne spadaju u odgovarajući uzrast, ali im je lepo i žele da se druže. Znači im i što se mi ne takmičimo, rezultat nije bitan, iako igramo utakmice. Rano smo počeli da opterećujemo decu rezultatima, pa često i zaplaču razočarana u sebe bez razloga. Naš cilj je srećno detinjstvo. Današnja deca prave 40.000 pokreta manje nego moja generacija, više su za kompjuterom.

Kako ćete proslaviti Novu godinu i Božić?

- Sa kumovima u Španiji dočekaću 2016. godinu. Naravno, sve će proći u mirnijem tonu, kako i priliči mojim godinama. Božić, naravno, slavim po tradicionalnim pravoslavnim običajima, u krugu porodice i u Crkvi Svetog Simeona Mirotočivog.

Pouzdano znam da je dinar uložen u sport tri dinara uštede za zdravstvo. Takođe, sportom ne treba da se bave samo vanserijski talenti, već svi, kako bi se i hranili zdravije i bili manje nervozni.

Iako sada sa uspehom prezentujete značaj pravoslavlja, ni vi niste oduvek bili toliko posvećeni...

- To je tačno. Tradicionalno sam vaspitan, slavili smo sve velike praznike i slavu, išli u crkvu, ali ništa dublje od toga. Moj preobražaj je povezan sa mojom povredom 2008. i upoznavanjem fizioterapeuta Dragana Selakovića, koji me je uputio u pravoslavlje. Igrao sam za Panatinaikos, povredio samo leđa i svi su mi govorili da ću tek za šest meseci početi da treniram. Ja sam se oporavio za tri nedelje.

Iz ugla ljudi koji se sa tako nekim „čudom“ nisu susreli, sve deluje neverovatno...

- Nije to ništa mistično. On i ja smo radili 10 sati svakog dana, bio mi je baš posvećen i shvatio sam značaj pravoslavlja. Moja slava je Sveti Stefan i tek tada sam naučio ko je on, zašto se slavi slava, zbog čega zovemo prijatelje tog dana... Ne volim što se kod nekih ljudi sve pretvori u događaj da bi se jelo i pilo, ali uzaludno je objašnjavati ako čovek to nema u srcu.

Kako ste vašoj deci usadili tu ljubav?

- Ne može ništa nasilno, to se kosi sa pravoslavljem. Kada su deca odrasla, seli smo sa njima, pitali ih da li hoće i nismo ih primoravali.

Vrh države mora da odbrani Kosovo

Kao sportski funkcioner, kako gledate na to što sve veći broj federacija prima Kosovo i daje im pravo takmičenja.

- Prvenstveno je na ljudima koji vodi ovu zemlju da odbrane Kosovo. Mi iz saveza ne možemo ništa sami ako država ne odradi svoj deo posla. Po pitanju Kosova treba da budemo jednistveni i da imamo strategiju.

Supruga i ja smo im usadili ljubav prema Crkvi i pravoslavlju i jedini su u školi koji poste sve postove. Deca su često surova, sigurno su ih i zadirikivali, ali njihova vera ih je postavila iznad svega toga. Moj najmlađi sin ima 10 godina, a posti od treće.

Sada vam je verovatno nezamislivo, a nekada ste bili pušač. Šta vas je navelo da ostavite taj porok?

- Pročitao sam jednu knjigu koja govori o svim porocima, tačnije o štetnosti, iz verskog i medicinskog ugla. Duvan je možda i najštetniji jer utiče i na okolinu. Pokušavam svima da objasnim i šteštnost duvana i značaj posta. U početku mi je bilo mnogo teško da postim, a sada, pošto to radi cela porodica, to mi je normalno.

Verovatno i ne postoji manastir u Srbiji koji niste posetili.

- Pre nego što sam počeo da radim u Savezu, imao sam godinu dana slobodnog vremena. Tada sam obišao celu Srbiju, ali i Jerusalim i Svetu goru, koju svaki Srbin koji drži do sebe mora da poseti. Ostala mi je samo jedna želja, a to je da posetim i Sankt Peterburg.

Susret s patrijarhom Pavlom

Pre nego što ste se toliko posvetili pravoslavlju, upoznali ste patrijarha Pavla. Kakav je utisak ostavio na vas?

- To je bilo 1996. Ako neko nije znao šta znači svetitelj, biti pravoslavac i slično, prepoznao je velikog čoveka. Iako je telesno bio sitan, bio je veliki čovek. Svi mi košarkaši, visoki preko dva metra, pored njega smo se osećali sićušno.