Danas su tu gde jesu, zatvorska statistika, ljudi koji su izgubili pravo da ih čovek posmatra kao ljude - identitet su im krivična dela i dužina zatvorske kazne koju odbrajaju u beogradskom Okružnom zatvoru.

Zapravo, tako je bilo, dok dve posvećenice i Uprava za izvršenje zavodskih sankcija Ministarstva pravde nisu odlučili ono što se niko usuđivao nije - videti u njima ljude i dati im šansu: Gorana Strahinjić, načelnica službe za tretman Okružnog zatvora i Marina Kovačević, dobra vila Centra za rehabilitaciju imaginacijom, devojka koja je među osuđenicima zaslužila status ikone...

Njeni smo, odnosno, njihovi gosti na posve neobičnoj predstavi u zatvoru: Alan Ford u adaptaciji osuđenika za osuđenike. Ni prva, ni poslednja...

Sala, zapravo, sudnica Specijalnog suda u okviru zatvra dupke puna, publika probrana - osuđenici zatvorenog odeljenja, daske koje život znače u njihovim životima imaju potpuno drugačiji smisao...
- Mislio sam da će biti neki dreš, keve mi, ali su odlični! Smejao sam se ko blesav, protrčao mi je ovaj sat ko minut, a svaki sat manje na robiji isto je ko sloboda - momak opakog izgleda, uličnog slenga i očigledne potrebe za nečim drugim i lepšim od svakodnevice u koju je sveo dobar deo svog života, komentar nalik svima po završetku predstave i zasluženih ovacija, s tom razlikom što publiku uvode i odvode čuvari...

Uroš Milovanović, Alan Ford u predstavi, momak koji se ogrešio o život koliko i on o njega, briljirao je u predstavi „Zapisi iz ćelije broj 12“, koja je izvođena u svim zatvorima Srbije, pa na posletku i Domu omladine, još pola godine do isteka preduge kazne. Nismo ovde zbog nje, zakon je rekao svoje, ne gledamo ga kroz nedelo, već kroz delo, ovo koje smo zajedno sa osuđenicima ispratili ovacijama.

- Kao što sam tada rekao, kažem i sad - neizmerno smo zahvalni upravnici i Marini što su u nama videli nešto više od osuđenika i dozvolili nam da istražimo svoje mogućnosti, talente, da pronađemo sebe u nečemu još osim zatvorkskom danu koji je predug i pretežak - na ulozi mu bez preterivanja mogu pozavdeti mnogi samozvani i takozvani glumci, baš kao i Nenadu Dostaniću, čuvenom vođi grupe TNT broju 1, inače vrsnom lekaru specijalisti koji odbrojava poslednje mesece robije zbog... Rekosmo, nije važno zbog čega, nismo zbog toga danas ovde, već da svedočimo o čudu koje je moguće.

- Prihvatio sam se ovog divnog izazova jer znam da svako od nas ima potrebu i poriv za kreativnim izrazom, a, naravno, i da doskočim predugoj zatvorskoj svakodnevici - prijatan i nadasve pitom čovek, koji je svojom glumom, baš kao čitava družina razbila sve predrasude.

- To i jeste problem svih problema - ovim ljudima treba dati šansu i prići im bez predrasude! Oni su kreativni, talentovani, željni da ih neko posmatra mimo kazne, kao ljude kadre da promene svoje živote ako im date šansu za to - Marina Kovačević, reditelj još jedne „zatvorske“ predstave, posvećenica, rekosmo, koja u ljudima traga, vidi i nalazi ono najbolje.

 

Novi izazovi

Sledeći izazov - predstava sa osuđenicama iz zatvora u Požarevcu, margina koju ne prihvata kao usud osuđenika... Predrasuda je čudo, sama pomisao da odlazite u zatvor na predstavu koju osuđenici izvode za osuđenike, dok aplauz ne opomene: izvode je ljudi za ljude, bez namere da ikoga pravdamo, zakon je rekao svoje, ali se oni trude da životu kažu ono što su propustili glumeći iza spuštenih zavesa svojih, nesrećnih, pozornica...