Igrački i trenerski se afirmisao u sarajevskoj Bosni, kao veliki znalac se potvrdio ubrzo i na klupi mlade reprezentacije Jugoslavije, a kasnije je postao evropski i svetski prvak sa našom seniorskom reprezentacijom.

Sa Nemačkom je, osvojivši zlato, napravio senzaciju na Evrobasketu 1993. Nizao je uspehe s nemačkom Albom (četiri puta uzastopni prvak Bundeslige), stvarao je velike igrače u Kelnu, Barseloni, Rimu, Đironi, Moskvi, beogradskoj Crvenoj zvezdi, a danas s minhenskim Bajernom ispisuje nove stranice košarkaške istorije.

Rođen je u Novom Sadu, odrastao je u Pirotu, Sarajevo mu je u srcu, Beograd obožava, ne krije da pati zbog raspada Jugoslavije, ali i pored svega ističe: „Nemačka je moja zemlja“.

- Radio sam i živeo u najlepšim evropskim gradovima, ali mi je Nemačka pružila najviše. Meni i mojoj porodici, koja tu i danas živi. U Pirotu, odakle mi je otac, uvek mogu da kažem da se osećam kao kod kuće, ali cela moja porodica se baš u Nemačkoj ostvarila i privatno i poslovno. Kada sam 1987. u tu zemlju prvi put došao da radim, znao sam da ću dobiti priliku da pokažem šta znam i umem.

 

I, šta Srbi treba da nauče od Nemaca?

- Srbi bi od Nemaca, pre svega, trebalo da nauče kako se stiče i održava radna etika. Naš narod, kad se negde zaposli, odmah počne da razmišlja o narednom poslu i ne daje sve od sebe. Kod Nemaca je drugačije - svaki dan odrade kao da će čitav život provesti na tom radnom mestu. Problem je i što su, u suštini, Srbi vredan narod - ali ne u svojoj zemlji. Nekako, više volimo da se dokazujemo drugima nego sebi. Evo i košarkaškog primera: Srbija ima najbolje sudije u Evroligi, ali kada sude mečeve u regionu, oni taj težak i odgovoran zadatak otaljavaju. Nije mi jasno zbog čega se ne drže istih principa uvek i svuda.

Nemci više ne žale za markom

Žale li Nemci još za svojom čuvenom valutom - markom?

- Oni koje poznajem su uglavnom evropski orijentisani i vide prednost evra. Žele da se integrišu sa Evropom i ne gledaju na povlačenje nemačke marke kao na nešto negativno. Oni koji žale su u manjini.

 

 

Kako ste vi uspeli da se uklopite u „bundes“ sistem?

- U ovo što sam vam sada ispričao spadaju ljudi koji dolaze u Nemačku u potrazi za većom zaradom i boljim životom. Ne mi koji samo izgradili neko ime, pa su nas tek tad doveli. Mene su Nemci angažovali da ja njih naučim košarci, a ne da ja nešto učim od njih. (smeh)

Šta biste poručili Srbima koji nameravaju da dođu u Nemačku da zarade nešto para?

- Posavetovao bi im da svaki dan odrade na najvišem mogućem nivou. Pošteno! U tom slučaju, biće i adekvatno plaćeni, jer se u Nemačkoj zaista ceni rad, rad i samo rad.

Slavim dva Božića

Da li i daleko od rodnog kraja Božić proslavljate po srpskim običajima?

- Katolički Božić rado slavim jer mi je supruga katolkinja. Pravoslavni obeležimo isto kao i svi u Srbiji. Dođe i moj brat, koji živi blizu Minhena, pa onda bude puna kuća.

 

OK, ali postoji nešto što i Nemci mogu da nauče od Srba? Košarku, na primer...

- Nemci su uvek bili više okrenuti Sjedinjenim Američkim Državama. U mnogo čemu, pa i u košarci. Kada sam došao 1987. godine, nije bilo igrača sa prostora bivše Jugoslavije. Jedan sam od pionira jugoslovenske košarke u Nemačkoj. Otvorio sam vrata mnogima, na moj savet i preporuku su dovodili i igrače i trenere. Posle rata je već situacija bila drugačija, a sada nas ima baš dosta.

Ne odlaze u Minhen ili Berlin samo sportisti i treneri, gastarbajteri postaju i stručnjaci u mnogim drugim oblastima?

- Oni su impresionirani našim mladim medicinarima, programerima... Pametni su, talentovani i vredni, zato su i veoma cenjeni. Nažalost, oni odlaze iz Srbije, ali nas bar predstavljaju u najboljem svetlu.

 

Drago mi je zbog Ane i Švajnija

Svetislav Pešić kaže da mu je izuzetno drago zato što je jedan od najpoznatijih sportskih parova, Ana Ivanović - Bastijan Švajnštajger, zapravo srpsko-nemačka kombinacija.

- Bastijana poznajem odlično. Kulturan je, obrazovan, fin, krasan... I naša Ana je takva. Nisu slučajno naleteli jedno na drugo. On je i pre veze sa Anom izuzetno cenio i voleo srpski sport. Sećam se da je svojevremeno od Marka Jarića tražio dres dok je ovaj igrao u NBA ligi. Na kraju ga je i dobio. Otkako je Bastijan iz Bajerna prešao u Mančester junajted, retko se viđamo, ali se zato telefonom često čujemo. Dotaknemo se i košarkaških tema - otkriva Pešić.

 

Kako nas vidi, recimo, Angela Merkel?

- Dva puta sam je sreo i uglavnom smo pričali o sportu. Ne mogu da kažem da je poznajem, ali znam da ona mene zna. (smeh) Mnogo voli sport. Doživljavam je kao ženu koja obavlja veoma odgovornu funkciju na dobar način i predstavlja svoju državu kako treba. Vrlo je jaka u pregovorima, ali je i humana. Nije baš tako hladna kao što je možda doživljavaju, ali opet - s njom nema šale. I naš premijer Aleksandar Vučić je razumeo da moraju da se ispune mnogi uslovi, ali i Nemci bi trebalo da ispune naše kako bismo bili partneri.

Mnogi vas doživljavaju kao duhovitog čoveka. Može li jedan vic, neka omiljena anegdota?

- Postoji jedna smešna priča, ali istinita. Jednom prilikom, moja supruga se vozila tramvajem u Beogradu. Neka dva momka ispred nje su pričala o intervjuu koji je dan ranije prikazan na televiziji. Jedan će: „Onaj Pešić nešto zanosi dok priča“. Drugi mu je odgovario: „Verovatno zbog toga što je već dugo u inostranstvu“. Na kraju su ipak došli do zaključka da petljam jezikom zato što sam Piroćanac. Svi već znaju da mi iz Pirota imamo samo dva padeža.

Kako vam idu drugi strani jezici?

- Moja supruga ističe da nismo do kraja savladali nijedan jezik koji se govori u zemljama u kojima smo živeli - Španiji, Italiji, Rusiji... Tešim je kad joj kažem: „Ti bar znaš jedan. Srpski! Ja ne znam ni srpski, ali šta ću, trudim se.“

 

Piroćanac sam i za novac

Kad smo već pominjali novac, da li ste vi pravi Piroćanac po tom pitanju? - Naravno da jesam. Vodim računa o svakom dinaru, ne rasipam. Ali to je vrlina, nikako mana.