Prosto me fascinira njihovo umeće da od plate, o kojoj većina može samo da sanja, ali koja je opet nedovoljno velika, kupe kuće, koje kvadraturom više podsećaju na dvorce, ogromna imanja ili bar besne automobile, dok je glavno umeće većine nas kako preživeti mesec. Veština koju, kako stvari stoje, nikada nećemo dovoljno dobro savladati jer će nam vreme stalno postavljati nove zahteve, tražiti veće stezanje kaiša.

Zadivljujuća mi je ta lakoća s kojom za svega mandat ili dva višestruko uvećaju svoju imovinu. To kako je prvi čovek Leskovca Goran Cvetanović s platom od nešto manje od 100.000 obogatio svoju imovinu za kuću od 150 i građevinsko zemljište od skoro 500 kvadrata, nešto je što, čini se, ni Hudiniju ne bi pošlo za rukom.

Rekao bi neko, ušedeo čovek, no ne liči mi neko ko rođendane proslavlja u ekskluzivnom restoranu, zove 500 zvanica, toči galone šampanjca, sa sve gudačkim orkestrom da mu gudi do mile volje, na škrticu koja čuva svaki dinar. Ne, nije to njegov stil. Političari očigledno znaju nešto što mi ne znamo.
Pa lepo je naš predsednik svojevremeno rekao: „Neću da vam govorim da živite loše jer to znate bolje od mene pošto sam ja političar. Za nas uvek ima plata na vreme i dobra penzija bez obzira na to da li smo u opoziciji ili na vlasti!”

Nije ni čudo što danas deca maštaju da budu političari, a nekada su sanjala da postanu lekari, advokati, pa čak i električari. Znaju i ona gde se para vrti. I tako, dok oni žive, a mi preživljavamo.