Otac mi je zabranio da idem u Zvezdu!

Skroman, tih, nenametljiv, a opet vrhunski majstor - tako bismo opisali Mocu u jednoj rečenici, ako je ikako moguće.

Starija Partizanova publika i dalje prepričava njegove majstorije; kako i ne bi, kada je u 22 godine dugačkoj karijeri 339 puta uveselio navijače golovima. Neki su bili za pamćenje, prava remek-dela, neki su bili odlučujući, svaki na svoj način važan.

Sa živom legendom Partizana smo imali čast da prethodnih dana popričamo o njegovim počecima, karijeri, starim dobrim vremenima, o ostvarenim i neostvarenim snovima. Na početku, vratili smo se u daleku 1962. godinu.
- Fudbal sam, kao i sva deca, počeo da igram na poljani, u Rakovici, igralo se ulica protiv ulice. I tako, otac, koji je bio vojno lice, nakon što je čuo da sam talentovan, jednog dana reši da me odvede na stadion, da se oprobam u njegovom Partizanu. Došli smo tog dana, sećam se kao juče, i iako je trening uveliko bio počeo, pokojni otac Aleksandar je zamolio trenera da me proba odmah. Sve je potrajalo pet minuta, dopalo im se ono što sam imao da prikažem i od tada ostadoh ja u crno-belom do dan-danas.

Priča se da je i Crvena zvezda želela da vas „ukrade“?

- Možda godinu dana kasnije, Zvezda je organizovala turnir za osnovne škole. Ja sam igrao za moju školu. Jedan od Zvezdinih skauta me je pitao da li bih došao u Zvezdu, rekao sam mu da sam već partizanovac i da nema šanse. Otišao sam kod oca, rekao sam mu da se Zvezda interesuje za mene, da se pohvalim kako su me zapazili, želeći i malo da se našalim, ali mi je ozbiljnim tonom odgovorio: „Možeš da ideš, ali onda ćeš da ostaneš da spavaš u Zvezdi. U kuću se ne vraćaj“ - uz osmeh prepričava Vukotić.

Da li imate nešto protiv prelazaka iz Zvezde u Partizan i obrnuto?

- Nije strašno preći u redove večitog rivala, ali zaista nema potrebe. Srce te vuče, srce je obojeno. Fudbal se voli, klub se voli, to je jedno zadovoljstvo, nikad nisam razmišljao o nekom drugom klubu, osim Partizana. Nešto kad voliš, nema cenu. To voliš i nema potrebe da razmišljaš o nečemu drugom.

Kakvo je bilo rivalstvo u vaše vreme?

- U moje vreme, rivalstvo je postojalo s crveno-belima, ali samo 90 minuta, na terenu. Pre i posle toga - ne. Bilo je druženja s fudbalerima Zvezde, posebno jer smo davali veliki broj reprezentativaca. Sećam se jednog detalja. Igrao se derbi 1965. godine na JNA. Stadion je bio krcat, u jednom trenutku, s vrha tribina, masa je počela da gura ljude ispred sebe, pukla je ograda, svi su izleteli na travu. Praktično, oko 2.000 ljudi je gledalo derbi s atletske staze! Zamislite da li bi to danas bilo moguće? Znali smo da dolazimo na „Marakanu“ čak i peške, da idemo od JNA. Niko nas nije dirao, nije bilo ni najmanjih problema. Kada nas je autobus iz karantina dovozio na meč, prolazili smo kroz pun restoran zvezdaša, sedeli zajedno, bez ikakvih problema. Zdrav rivalitet. Ne samo među večitima nego i među velikom četvorkom.

Učili ste uz Partizanove bebe, čuvenu generaciju koja je igrala 1966. godine finale Kupa šampiona protiv Reala (1:2). Osvojili ste tri titule u crno-belom dresu, koja vam je najdraža?

- Najdraža mi je ona iz 1978, osvojili smo sa rekordnim brojem bodova. Tada su se davala dva boda za pobedu. U derbijima smo osvojili 11 bodova. Dva puta smo dobili Zvezdu, Dinamo, Hajduk smo dobili u Splitu, nerešeno u Beogradu. Pokojni Borota je tada oborio rekord, primio je najmanje golova u jednoj sezoni. Na tako superioran način smo je osvojili...

U reprezentaciji ste odigrali 14 utakmica, šta posebno pamtite?

- Iz nacionalnog tima pamtim prijateljsku utakmicu u Torinu. Italija je vodila sa 3:0, ja ušao u drugom poluvremenu i posle hiljadu i nešto minuta slavni Dino Zof je posle mog šuta morao da vadi loptu iz mreže. Još uvek sam vlasnik jednog rekorda: postigao sam najbrži gol za reprezentaciju. Dao sam gol Velsu u 20. sekundi... Igrao sam sa mnogim slavnim fudbalerima, ali evo, posle 43 godine provedene u fudbalu, mogu samo jedno da kažem - nije bitna ni slava ni novac, najveća privilegija je raditi ono što voliš i biti s ljudima koje voliš.