Četvoro siročića na Kosovu doziva majku

Bez vršnjaka, bez vode, bez kreveta i čistog pokrivača, bez odeće i obuće, bez igračaka, u trošnoj, polusrušenoj kući, koja više liči na zapušteni pomoćni objekat, u najvećoj bedi u selu Grizime, udaljenom pet kilometara od centra Kosovske Kamenice, živi četvoro siročića - Andrijana, Anica, Milan i Mihajlo Đokić.

Na sav jad i nemaštinu, ove siročiće je ostavila majka, koja se pre nepune dve godine preudala i otišla u susedno selo. Od tada se o njima stara njihov otac Srba Đokić (34) sa svoja dva brata. Srba kaže - otišla je, a da se nije ni osvrnula za sobom.

- Preudala se ona, nije da mi nije krivo, ali mi teško pada to što se udala tu, u susednom selu, i što od dana kada je otišla nijednom nije bar pokušala da dođe da vidi decu - priča Srba.

Anica, Milan i Mihajlo, koji je imao samo dva i po meseca kada je otišla, majke se ne sećaju, a Andrijana s vremena na vreme pita oca kada će i hoće li se majka vratiti jer joj, kako priča Srba, nedostaje posebno kad se kupa i kad se sprema za školu. Ostala njegova deca reč „majka“ izgovaraju uveče pred spavanje, kada padnu ili kada se iz nekog drugog razloga rasplaču.

- Znaju po pola sata da plaču i dozivaju majku. Ne mogu da ih uspavam jer ipak, majka je majka, ako ništa drugo, onda onaj urođeni instinkt se kod deteta budi - skoro kroz suze, držeći na krilu svoje siročiće, govori Srba. Njegova deca ne trpe za golo parče hleba, ali uz hleb Milan i Mihajlo ne piju mleko, pa im sestrica Andrijana, domaćica iz nužde, svakodnevno kuva čaj i sipa im u flašice pred spavanje.

Ona im je zamenila majku. Bez nje i njenih pesmica neće da se uspavaju. Ona ih često sama kupa, oblači, čuva… Da zlo bude veće, poput njihove majke, na Đokiće su svi zaboravili, izuzev socijalnih radnika, koji s vremena na vreme svrate kako bi pravdali socijalnu pomoć koju Srba prima kao samohrani roditelj.

Njihova trošna kuća, građena šezdesetih godina prošlog veka, oslonjena je na šumu, koja ih deli od albanskog naselja. Iz te šume se, kako veli Srba, svakodnevno čuju žagor, pesma i vika albanskih dečaka i devojčica.

Njihov svet je blatnjavo dvorište po kojem gacaju u čizmicama, ali najviše vole da se igraju u započetoj novoj kući.
- Svako od njih kaže - ovo je moja soba, ovde ću ja da spavam - prenosi njihove reči Srba, dok i sam mašta o toplom domu sa kupatilom. Novu kuću Đokići su započeli pre dve godine. Dobili su od Ministarstva za zajednice i povratak donaciju od nekih 1.000 blokova i crep, ali im je da bi je završili neophodna dodatna pomoć dobrih ljudi. Jer, možda bi ta kuća delimično mogla da vrati osmehe na lica ove nesrećne dece...