Sad je gledanje televizije postao vrlo zanimljiv poduhvat. Sve je tu isto. Čini se kao da su vrata nekakve paralelne, ne baš zdrave realnosti, otvorena, a sadržaj koji izlazi kroz njih nezaustavljivo kulja na sve strane. Direktno u naše sobe. Političari se već bore za našu pažnju obećanjima.

Svakodnevno slušamo o metrima puteva, pruga, nekim malim aerodromima. Slušamo kako će penzioneri dobro da žive jer će im penzije rasti, da će nam zdravstvo postati najbolje do sada, jer postoje namere, inicijative, izmene zakona da se tu nešto promeni. Čeka nas i bolje obrazovanje uz smanjenje broja časova veronauke i tako dalje. Sa druge strane, saznaćemo u kakvom su odnosu dve pevačice koje se dosad nisu trpele u realnom životu, da li su ljubavnice konačno prebolele ljubavnike, ko i koliko psuje, na kojoj strani voli da spava i šta voli da pije... I to sve na imanju u Lisoviću.

E sad, „takmičari“ u predizbornoj kampanji i oni na farmi bore se za istu stvar - glasove građana. Prvima će oni doneti četvorogodišnju vlast, dok će drugima doneti slavu. Valjda. Pojima nemam. Problem u celoj priči je da li će ovog puta to naši mozgovi uspeti da izdrže. Da razluče šta je dobro, a šta ne i da donesu pravu odluku. Bojim se da nas ne navedu da zatvorimo ona otvorena vrata s početka ove priče i nateraju da ugasimo televizore. Jer rijalitiji su samo u njima i nigde više. Sa druge strane su naši goli životi. Mislite o tome kad ujutru razmišljate šta detetu da date da ponese za užinu u školu.