Majka Dragana, skrhana bolom, ponavlja samo jednu rečenicu, koja odjekuje do juče mirnim sokakom: „Ne želim ništa, samo hoću svoju ćerku. Zašto su dozvolili da je ubije. Nema meni više života.“ Niko na ove reči nije ostao ravnodušan, pa su rođaci, prijatelji i komšije uglas plakali s njom. Najteže je bilo kada je u belom sanduku telo nesrećne devojčice dovezeno iz KBC Niš, gde je obavljena obdukcija.

Pedesetak ljudi, najbližih prijatelja, komšija i rođaka koji su se okupili da poslednji put dočekaju nesrećnu Nadu zajecalo je. Svi ponavljaju da se desila tragedija kakvu Blace ne pamti. Otac Radoljub i majka Dragana ponavljaju da im život bez Nade više nema smisla. Radoljub se podseća da su je čekali 15 godina i da njihovoj sreći nije bilo kraja kada se rodila. Praktično, ona je sve što su imali i čitav svoj život su podredili njoj kako bi joj obezbedili što bolje uslove.

– Nema više naše mezimice. Zašto je morala da nastrada. Šta će nama život bez nje - kroz plač priča nesrećni otac držeći desetak diploma koje je Nada dobila tokom školovanja.

- Pohađala je kurs engleskog, dobijala nagrade za recitovanje i folkolr na raznim manifestacijama. Bila je svestrana devojčica, uvek nasmejana i umiljata - dodaje otac. Na njegove priču se kroz suze nadovezuje majka.

- Pa ona nikada nije prešla ulicu van pešačkog prelaza. Uvek kada bismo išle zajedno, tražila je da pređemo na pešačkom. Bože, zašto si nam je uzeo - jeca majka Dragana.

Milan Dunjić, deda po majci nesrećne Nade, potvrđuje da je devojčica bila za primer.

- Sve mogu da nam uzmu, ne bismo žalili, samo da možemo da vratimo našu Nadu. Bila je mezimica, moja ćerka i zet su je čuvali kao oči u glavi. Šta im nakon ove tragedije ostaje - pita se u suzama deda Milan i dodaje da ju je pokosio čovek koji je bio pijan i koji je uz to vozio brže 100 kilometara na sat.