Tamo su proizvođači s juga Srbije prvi put izložili sve što je potrebno za odlazak na „onaj svet“. Tako se Niš upisao, posle Novog Sada i Bolonje, na mapu mesta gde se održavaju ovakve manifestacije. Priznajem, da sam kojim slučajem bila u blizini, otišla bih na otvaranje sajma. Kažu da je bilo fenomenalno. Prodavci kovčega i prateće opreme su bez ikakve metafizike i njuejdž filozofije uveravali prisutne da tu na nema ničeg čudnog: „To je roba kao i svaka druga.“ Čak je poslužena, kažu, ukusna torta u obliku kovčega, oko koje su bili „najsavremeniji modeli“ svega što je neophodno da se neko isprati tamo odakle se više nikad neće vratiti. Gledajući sve te „rekvizite“neki su u šali komentarisli: „Prosto da čovek poželi da umre“.

Od ovoga niko ne može pobeći.

Samo je razlika u tome što će neko od nas otići na onaj svet u sanduku od 40 evra, a neko u kovčegu od 300 - kazao je Mile Milosavljević, jedan od izlagača. Ta njegova rečenica bacila me prvi put u duboko razmišljanje o sopstvenoj smrti. Nekako sam zamislila sebe u jednom i drugom modelu i nisam mogla da pronađem ama baš nikakvu razliku. Da li će me zatrpati u jeftinom ili skupom sanduku potpuno mi je nebitno. Ionako ću postati prah. Sve ovo sam vam napisala da biste se setili da je ovaj život baš kratak, da moramo da se borimo da nam ga ne kradu razni energetski i drugi „vampiri“ i da svoje dane živimo kao da su poslednji. Živi bili svi mi koliko nas sad ima!