Opelo gordo držim u doba jeze noćne nad ovom svetom vodom...“
Ginuli su za Srbiju, a njihove mošti su na kraju nagrađene Jugoslavijom. Prošlo je 100 godina otkako se srpska vojska iskrcala na grčka ostrva Krf i Vido. Za mnoge od njih to je bilo poslednje odredište.

To je ujedno bio i kraj jedne ponosne zemlje, koja će se uskoro „ujediniti“ sa slovenskom braćom, odnosno, doneti im oslobođenje od Austrougarske, koje nam, istina, oni nisu ni tražili, što su nam jasno stavili do znanja 25 godina kasnije u Jasenovcu i ostalim stratištima.

Srbija je umirala tih dana, ali je tih dana bilo čast umirati na bojištu pored srpskih vojnika, tako da su srpske kosti isprepletene sa kostima grčkih, francuskih, ruskih, italijanskih i mnogih drugih junaka...

Daleko od jauka na Solunskom frontu, umirali su naši vojnici, naša deca na „Ostrvu smrti“, koja su izdržala marš kroz Albaniju, ali na kraju nisu imali dovoljno snage za oporavak.

Naša dužnost je da se sećamo njihove žrtve, iz godine u godinu, jer ako zaboravimo ono što se dešavalo na grčkim ostrvima, onda slobodno možemo da spustimo zastave, „ugasimo“ prošlost i zaboravimo na budućnost.

A čini se da ne pamtimo dovoljno, jer da je takav pogrom preživeo neki drugi narod, na stotine i hiljade filmova i serija bi bilo snimljeno o najtužnijim danima srpske nacije, sve školske ekskurzije bi morale da idu na Krf... „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne! Gazite tihim hodom...“