Šapuće da ne probudi dete: „Kupi hleb, glavicu kupusa i jogurt.“ On pita šta će da doručkuju. Ona kaže da napravi poparu. „Nemamo sira“, odgovara on. „Pijte jogurt“, kaže ona i dodaje da kuva kupus za ručak i večeru.

Zatvara tiho vrata za sobom i odlazi u fabriku kablova. Tamo je čeka šef. Osam ili više narednih sati stajaće u stavu mirno za trakom. Dodirivaće kablove posute mišomorom. Navikla je. Upisivaće se kad bude odlazila u toalet. Ako bude imala sreće, šefovi je neće fotografisati u intimnim prostorijama „s preda i pozadi“. Možda neće osetiti ni šefovu ruku na zadnjici, niti njegov dah na vratu. Sreća da nema menstruaciju, jer bi tada morala da nosi pelenu. Radnica će trpeti sve za platu. I ovog Prvog maja, ali i svih ostalih prvih majeva, ako bude imala sreće da ne dobije otkaz.

Jer glad deteta gora je od svih strahota koje je svakodnevno čekaju na poslu. Majka je, njeno je da hrani, trpi i ćuti. Zna da nema ko da je zaštiti. Koliko nas je još ovakvih u Srbiji ovog 126. Prvog maja, otkako se taj dan slavi kao međunarodni praznik rada? Šta slavimo? Sećanje na žrtve koje su pripadnici radničkog pokreta podneli izborivši se za veća prava radnika? Neću da podsećam koja su jer nema svrhe. Zato što u zemlji, u kojoj stopa nezaposlenosti ljudi starosti od 15 do 64 godine iznosi 18,5 odsto, čista je sreća da radiš. Bilo gde! Radnička prava mogli bismo sada da ostavimo po strani. Bitno je da su deca sita, obučena i obuvena. Uostalom, i u 19. veku bilo je tako. A onda se desio Prvi maj!