Trikovi o kojima tada, kao deca, nismo imali pojma. Sve su to, kao i uvek, mutili stariji. Bilo kako bilo, do podneva smo se gušili od tvrdo kuvanih žumanaca.

I stalno smo mešali pozdrave. Po babinom pogledu shvatali smo da je mešati ta dva pozdrava gadan greh. „Hristos se rodi!“ i „Hristos vaskrse!“. Da l’ se Hrist rodio ili vaskrsao, to je bila velika muka. Bila su to jutra pokušaja i pogrešaka. Do večeri bismo nekako savladali tu važnu lekciju iz veronauke. I do Božića opet zaboravili, naravno. Uskrs mi je ostao kao veseli dan. Pobeda života. Takvog kakav jeste. Živ.

Danas na vaskrsavanje gledam sa raznih drugih strana. Vaskrs. Retko lepa reč. Dobro koje ustaje. Život koji se potvrđuje. Pobeđeni koji pobeđuje. Povratak otpisanog. Buđenje. Otvaranje očiju. Ponovo. Opet. Ipak. Konačno. Zavisi kako ko to doživljava. I na koju nogu ustane. Vaskrs najčešće, ipak, povezujem sa Dobrim. A Dobro kao da je iz našeg današnjeg života nestalo. Ne zato što ga nema, nego kao da nam ne treba. Dobro se u Srbiji shvata kao slabost. Ili, još gore, značenje reči „dobro“ se totalno degenerisalo. Biti dobar u Srbiji sada znači materijalnu korist, kintu, lovu. „Koliko si dobar?“ znači „Koliko si zaradio?“ Bizarno, zar ne?! Siroti smo. I prosti.

Živimo u strahu. U strahu od gubitka posla. U strahu od bede. U strahu od svetskih moćnika. U strahu od domaćih moćnika. U strahu od nasilja. U strahu od nereda. U strahu od kriminalaca. U strahu od nevaspitanog sveta. U strahu od mržnje. U strahu za decu. Vaskrs Dobroga nam je nasušna potreba. Potreban nam je vaskrsenje. Vaskrs lepog vaspitanja i kulture. Vaskrs mara i rada. Vaskrs poštenja. Vaskrs ljubavi. Lični vaskrs. Vaskrsnite! U svojoj kući. U svojoj porodici. U svom okruženju. Vaskrsnite, ljudi! Vaskrsnite, dobri ljudi!