Upozoravaju nas da pazimo šta radimo, i gde zabadamo nos, podsećaju da život malo vredi, da ne isterujemo istinu, da ne navlačimo bedu sebi na vrat. Kažu da znaju ko smo i gde živimo, kažu da nebitnih nema, i da su svi koji “čačkaju, čitaju i pitaju” na meti.
Novinari smetaju svima redom, i političarima, i biznismenima, i tajkunima, svima onima koji sebe smatraju moćnim.

Goran Ješić, recimo, nikada nije odgovorio ni na jedno pitanje koje smo mu uputili. Umesto toga, psovao je, pretio i objavljivao na društvenim mrežama naše brojeve telefona. Da li kažnjen zbog toga? Nije! Slobodan je da i dalje vređa, psuje i preti.

Branko Lazarević, otrpavnik poslova ambasade Srbije u Atini, čije je marifetluke “Alo!” razotkrio prethodnih dana, poslao je na čak 11 adresa pisma u Ministarstvo spoljnih poslova, sa željom da se “reaguje i spreči dalje pisanje našeg lista o njegovim prljavim poslovima.

Istovremeno je zapretio tužbom novinaru koji je istraživao, glavnom uredniku, ali i svima koji su umešani u, kako Lazarević kaže, “plasiranje lažnih navoda”. Bahatost i ljutnja sa kojom je Lazarević reagovao otkriva koliko je nezainteresovan za slobodu, a osetljiv na kritiku.

Istina je da sa svih strana pokušavaju da nas utope u nekakvo mrtvilo i mulj. Nema više crvene granice. U jednom širem smislu i Ješić i Lazarević su dokaz da ovo društvo ne uči i da će još dugo sricati prva slova demokratije i slobode. Sloboda izražavanja ne postoji zbog medija, ona je potreba i pravo građana.