Svedočeći u procesu po zahtevu za rehabilitaciju Nedića, Dimitrijević je naglasio da je glavna karakteristika Nedićeve vlade bila borba protiv komunizma koji je u to vreme, kako je naveo, bio smatran najvećim zlom za Srbiju.

Prema njegovim rečima, srpske strukture vlasti u okupiranoj državi bavile su se samo evidencijom Jevreja i eventualnim skrivanjem pod srpskim imenima.

"Poslove privođenja, logorisanja i likvidacije vršili su isključivo Nemci, njihova policija i vermaht", rekao je istoričar.

Nedićeva vlada je, kako je naveo, uredbe kojima se oduzimala imovina od jevrejskih porodica donosila tek 1942. i 1943. kada Jevreja više nije bilo, pošto su mahom logorisani početkom okupacije.

"Ovo govorim jer se poslednjih 25 godina u istoriografiji pokušava da se Srbima pripiše učešće u holokaustu - što je skandalozno. Insistiram da srpska vlada nije imala saznanja šta se dešavalo u logoru na Starom sajmištu", rekao je Dimitrjević.

On je naveo da je nemačka komanda nakon okupacije 16. aprila 1942. naložila da joj se prijavi celokupna muška populacija Jevreja, kao i da su njihove likvidacije počele u znak odmazde zbog ustanka kominista (u julu), da bi se ispunile kvote 1:50 i 1:100 za jednog ranjenog ili ubijenog Nemaca.

Kada je u pitanju borba protiv komunizma, Dimitrijević je rekao da se ona sprovodila propagandom, policijskim i oružanim progonom.

"Beogradska policija je pratila komuniste, hapsila, isleđivala i predavala Nemcima koji su ih odvodili u logore u Rajhu", rekao je Dimitrijević pojašnjavajući da je delatnost komunista bila širenje propagande, napadi na predstavnike srpske vlade, policije i nekoliko slučajeva napada na Nemce u Beogradu.

Komunisti su van grada, kako je naveo, delovali u oružanim odredima.

Odgovarajući na pitanje suda, Dimitrijević je rekao da smatra da Nedić nije verovao u nemačku ideologiju i da nije bio germanofil.

"Ja milsim da je hteo da sačuva Srbiju i da je radio u interesu srpskog naroda", rekao je Dimitrijević napominjući da je Nedić 1941. postao antijugoslovenski nastrojen.

Istoričar je takođe detaljno svedočio o formiranju Nedićeve vlade, policijskim odredima, delovanju i ograničenim nadležnostima vlade u državi pod okupacijom.

On je ispričao da je Nedićevu vladu formirala 30/31. avgsta 1941. Nemačka komanda za Jugoistok da bi joj se pomoglo u suzbijanju ustanka, vođenju upravnih poslova i borbi sa ustanicima, koje su tada činili i komunisti i ravnogorci Draže Mihailovića.

Dimitrijević je naveo da formiranje te vlade nije bilo odobreno u Berlinu, kao i da "čisto sumnja da je vlada položila zakletvu bilo kome".

Ona je, kako je naveo odgovorala nemačkoj okupacionoj upravi - različitim naredbodavcima po različitim resorima.

Nedićeva vlada, kako je rekao, nije bila prava vlada, jer nije imala ministarstva spoljnih poslova, odbrane i bila je ograničenog kapaciteta i nadležnosti.

Ona takođe nije imala komunikaciju sa vladom u izbeglištvu kod saveznika, mada su, kako je naveo, u zvaničnim kabinetima institucijama i dalje formalno stajale slike kralja Petra Karađorđevića.

Nedićeva policija je postupala po predratnim zakonima i bavila se poslovima javnog reda i mira, evidencijom komunista, Jevreja, pristalica Draže Mihailovića, pripadnika masonerije i Roma, dok je sve što je bilo pretnja za nemačku bezbednost bilo pod njihovim upravom.

Prema njegovom svedočenju, kao jedan od Nedićevih uslova za formiranje vlade bio je da mu se odobri da formira sopstvene vojne snage da bi se suprotstavio ustanicima.

To mu je odobreno i formirani su oružani odredi, koji su oružani ustanak ugušili u decembru 1941. godine.
Upitan povodom formiranja "prekih sudova" sredinom septembra 1941. godine, Dimitrijević je ocenio da je Uredba doneta kako bi se zaštitlo civilno stanovništvo jer su, kako je naveo, streljali i vešali zarobljenike redom bez suđenja".

"Nedićevi organi nisu vršili smrtne kazne. To je i bio jedan od uslova formiranja vlade na čijem bi on bio čelu", naveo je istoričar.
Sledeće ročište je zakazano za 19. septembar.

Za vreme ročišta ispred zgrade Višeg suda u Timočkoj ulici okupilo su više desetina pristalica i protivnika rehabilitacije.

Sve vreme su pevali partizanske i četničke pesme noseći obeležja jedne i druge strane, dok je u jednom trenutku policija sprečila jednog namernika da otme zastavu od pristalica rehabilitacije.

Ispred zgrade pojačano je prisustvo policije, a prisutan je i veći broj medijskih izveštača.

Nedićevi potomci zatražili su od suda da ga rehabilituje, odnosno da poništi Uredbu Vlade FNRJ kojom je proglašen za narodnog neprijatelja i na osnovu koje su mu oduzeta građanska i imovinska prava.

Milan Nedić nikada nije bio osuđen, niti je protiv njega podignuta optužnica.

Navodno je u pritvoru izvršio samoubistvo, a nikada nije objavljeno gde je sahranjen.

Postupak po zahtevu za rehabilitaciju izazvao je negodovanja u javnosti, budući da jedan deo građana smatra da je Nedić zločinac i da sud treba da odbije rehabilitaciju, a prilikom svakog ročišta ispred zgrade suda se skupljaju pristalice i protivnici rehabilitacije.