Svedoci smo prave otimačine oko Zoranovog imena, a svi se grabe i kao na pijaci ubeđuju ko ima pravo da ga koristi, dok je stvarna slika poprilično jadna.

I dok se svi zaklinju u Đinđića, nazivaju ga vizionarom, čovekom koji bi Srbiju već uveo u EU da je živ, njegov spomenik nalazi se u samo jednom gradu u zemlji. Ne u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, ni u Kragujevcu, već samo u malom Prokuplju, a da nije bulevara, pokoje ulice ili platoa u glavnom gradu, niko se više od političara, osim kada je godišnjica njegove smrti, ne bi istinski ni setio Zorana Đinđića.

Njega se ipak uvek sete, a ne samo kada im je to potrebno, ljudi koji su zaista verovali da 5. oktobra 2000. godine stvaraju bolju Srbiju u kojoj će oni i njihova deca bolje živeti.

Dok političari biju bitku ko ima veća prava na korišćenje lika i dela Đinđića. Čiji je Zoran stvarno, najbolje se može videti kada se, tog kobnog i crnog 12. marta, dana kada je ubijen, na njegov grob u Aleji velikana sjate obični ljudi kako bi mu se poklonili i odali počast. Baš taj svet kojem je on bio zvezda vodilja, u koga su verovali, po kome su deci imena davali i svakim danom se zbog njega s nadom u bolje sutra budili, ima najviše prava da svakoga dana kliče: „Zoran je naš!“

Dakle, baš zbog svih nas, boraca za demokratiju iz devedeset i neke, potrebno je podići spomenik Zoranu Đinđiću u Beogradu kako bi svako mogao da ga pogleda u oči i pita: „Vidiš li, Zorane, dokle smo došli?“