Sa te tvoje strane duge otišli su mnogi mom srcu dragi, a onda si počeo da uzimaš i sve one koji su me nekako povezivali sa tim dragim ljudima.

Sećaš li se onih trenutaka kad tata i ja sedimo ispred televizora i gledamo Valtera ili Prleta ili se do suza smejemo Madžgaljevim odvalama u „Crnom Gruji“. Da, znam da znaš. Sada ih i poznaješ, svu četvoricu vrhunskih momaka. Verujem da su pravo društvo u raju. Pravu ekipu si odabrao. Samo, moraš da znaš, neki su ti došli prerano. Među njima je i dragi Manda, koji je pravo sa scene ušetao u tvoje dvorište. Preskočio je dugu baš u toku dečje predstave. Jednog trenutka je bio Kapetan Kuka, mamio je klincima osmehe, a već sledećeg rasplakao je celu naciju. Sa njim je otišlo i moje detinjstvo, sve pesmice, šale i osmesi.

Ne dramim, shvati, strefilo me. Do juče je bio tu, a sad ga nema. Nakon prekratkih 55 godina, koje je proveo ovde sa nama, sa dasaka koje život znače ušetao je u „Kafanu kod besmrtnih“, da nazdravi sa svim velikanima srpskog glumišta koji su stigli tamo za poslednjih šest meseci. Znaš, nisam htela da poverujem da je i on otišao. Bilo mi je teško da obavestim milione da je još jedno veliko srce prestalo da kuca. Pomislila sam: „Opet je zafalilo humora u raju, pa je svemoćni presudio i pozvao preko reda još jednu legendu na nebesku predstavu“. Ako ovi moji redovi imaju ikakvog uticaja s one strane duge, za tebe imam samo jednu poruku: „Kume, dosta je bilo!“.