U šta smo se to pretvorili?

Kako to da imamo sve više monstruma poput ovoga koji je dete odveo sa rođendana i masakrirao? Zašto nam se to dešava? Ima li kazne za takav zločin? Kolika je krivica države, društva, porodice...? Može li se praventivno delovati da se broj ovakvih slučajeva barem smanji, ako niko ne može da garantuje da se oni neće dešavati?“

Posle svakog sličnog zločina postavljamo ista pitanja. Nekad se čini da je isprazno i postavljati ih, jer su odgovori uglavnom nemušti i slabašni. Čak i kada ih ima, čini se da nema volje ili načina da se nešto ozbiljno uradi kako nam se svake godine ne bi dešavali zločini koji, nažalost, postaju deo naše svakodnevice.

Da li bi vraćanje smrtne kazne bila relevantna pretnja za zločince i manijake? Mislim da je sazrelo vreme da se i o tome razmisli kada su u pitanju zločini poput ubistva Katarine Janković, Ivane Jurić, Ivane Podraščanin. Vreme je da se psiholozi, kriminolozi i svi ostali ozbiljno pozabave ovom temom.

Sličan slučaj se samo dan ranije dogodio i u Sloveniji, gde je majka Sanda Alibabić zajedno sa ljubavnikom do smrti pretukla dvogodišnju ćerkicu. I opet pitanje - u šta smo se to pretvorili? Nekako mi se čini da je ovakvih slučajeva u bivšoj nam zajedničkoj državi bilo mnogo manje. Da li je za plimu zločina delimično kriv i rat koji se na ovim prostorima vodio 90-ih i siromaštvo koje je potom nastupilo, a država se rasprsla u paramparčad, i više nema kapacitet da na pravi način brine o svojim građanima? Opet samo pitanja, a odgovora nigde.