Meni već sve to postaje normalno, valjda ide u paketu sa poslom kojim se bavim. Navikla sam na bombaše samoubice, islamiste kojima kvrcne u glavi pa iz mitraljeza pokokaju desetak ljudi, kamionom pogaze narod na šetalištu... Ništa me više ne iznenađuje.

Međutim, Minhen me je štrecnuo, jer navodno nije teroristički napad. Zabrinulo me je to što je klinac, koji se pre 18 godina ispilio, maznuo „glok“, strpao 300 metaka u ranac, a potom pobio narod koji je sedeo u nekom fastfudu u tržnom centru. Hladnokrvno, bum-bum, odnese mamlaz devet života, a potom je i sebi presudio!

Kažu da je bio depresivan. Išao je kod psihijatra, privlačila su ga masovna ubistva i u telefonu je držao Brejvikove fotke. Njegova ljubav prema koljaču iz Norveške bila je toliko velika da je “plagirao” napad. Isto petak, isto 22. jul, srećom – mnogo manje žrtava!

Nakon svega ovoga, džaba me ubeđuju da smo bezbedni! Frka mi je da sednem negde kafu da popijem. Šta više znam šta kome može da „dune“. Ni Srbija više nije imuna na depresivce koji izgube kompas, setite se Žitišta! Gde ludilo počinje i gde se završava? Šta ako svi uletimo u paranoju, pa počnemo preventivno da “delujemo” i da se ubijamo da bismo iskorenili sve Brejvike ovog sveta? Nađite nijansu belog između ovih redova, meni je danas sve crno pred očima.