I danas su slike izbegličke kolone koju bombarduje hrvatska avijacija potresne, i dalje odzvanja plač dece i žena, još se čuje poslednji jauk ubijenih ljudi koji su branili svoj kućni prag. I dok sa ove strane Drine palimo sveće, oplakujemo ognjišta koja su ostala u nekadašnjoj Republici Kninskoj Krajini, s druge strane se raduju, odzvanjaju hitovi Tompsona, veliča se Stepinac, dok Ante Gotovina otkriva spomenik Miru Barešiću, a ovaj datum se obeležava kao državni praznik. Valjda se treba veseliti što su Srbi proterani iz Hrvatske?!

Slike i ovog 5. avgusta same od sebe dolaze, i dalje osećam miris bakinog tek ispečenog hleba, koji je ostao na stolu kada se dala u beg, sećam se lepog, ma prelepog Donjeg Lapca, umivenog i sjajnog, koji je danas grad duhova, razoren i zapaljen i bez perspektive za život u njemu. Još uvek ne bledi slika bosonogog vojnika Kninske Krajine koji sam i peške koridorom grabi ka Srbiji, kao ni skidanje srpske trobojke sa tvrđave u Kninu i kačenje šahovnice na nju.

Bilo kako bilo, u „Oluji“ je ubijan i proteran iz svojih kuća goloruk narod, paljene su i pljačkane potpuno prazne kuće, mnogi ljudi se i danas vode kao nestali i nikada im se, po svoj prilici, grob neće pronaći, potpuno su preoravana i uništena čitava mesta, kao što je slučaj sa Divoselom. Sve je ovo jedan veliki zločin krvavog rata devedesetih, o kojem u Hrvatskoj 21 godinu posle i dalje ćute i za koji krivci nikada neće biti kažnjeni.