Istraga povodom ovog slučaja je u toku. Razgovor sa roditeljima dečaka koji su pravili žurku i osmislili vratolomiju. Postavlja se pitanje da li su previše verovali svojoj deci ili nisu mogli ni da zamisle na šta će biti spremni. A i ko bi još mogao da pomisli da će neko poželeti da umesto stepenicama ili liftom sa sedmog sprata do zemlje dođe niz oluk.

Odrastala sam u prošlom veku, kada su nas zabaljali Branko Kockica, Miki, Mini, Paja... kada smo jedva čekali da dobijemo dozvolu da ponesemo loptu ili lastiš i izađemo na neku poljanu. Trudili smo se da budemo što bolji u igrama, a ne u glupostima. Divili smo se drugarima koji su mogli najbolje da skoče na kozlić, da što duže stoje na rukama, da budu najbolja šugica...

Pokušavam da svom detetu, ali i drugoj deci, pokažem lastiš, da kredom nacrtam školicu i pokažem klikere. Bledo me gledaju, ali ne odustajem. Bitno je imati veru u sebe, ali i u svoje dete. Samo ono dete koje je imalo bezbrižno i detinjstvo puno ljubavi izrasta u dobrog čoveka. Deca žele samo jednu stvar od svojih roditelja - vreme posvećeno njima. Budimo uz decu jer će jednog dana izrasti u ljude, a mi ćemo se kajati jer nam je bio preči posao ili odmor. Oni nas oponašaju, a naše je da im damo primer.