Milošević je, nažalost, ponovo tema broj jedan u Srbiji, a inicijativa da dobije spomenik u Beogradu uzburkala je duhove i ponovo podelila državu na one „za“ i one „protiv“ Slobe. Dok se jedni kite Slobinim perijem i hvale njegovim prijateljstvom, a nisu mu ni oči videli, osim na slikama, naspram njih stoje Miloševićevi krvni neprijatelji, koji su 5. oktobra bili na ulicama i, kako kažu, oslobodili Srbiju od diktature.

Ponovo se broje zasluge kako za uvođenje demokratije u Srbiji, tako i za hrabru bitku koju je, navodno, pokojni Milošević u ime svih nas vodio za Srbiju i srpstvo.

Bilo kako bilo, još jednom se dokazalo da podele u Srbiji najbolje uspevaju i da je potrebno veoma malo da se grupišemo na pobednike i gubitnike, partizane i četnike, crvene i plave. Ipak, ova podela zbog kostiju mrtvog Miloševića zaista nam nije potrebna, neka počiva u miru, a mi konačno krenimo napred. Neće Srbija pobediti belu kugu i neće se deca rađati ako svaki čas pominjemo bivše vladare.

Nećemo nikada živeti bolje ako se stalno osvrćemo unazad i jedni druge optužujemo za naše neuspehe. To je ono što moramo da shvatimo i da konačno prestanemo da živimo u devedesetim, da žalimo za Titom, Slobom i Jugom. Moramo da se okrenemo onome što imamo jer samo tako se možemo nadati da će taj „bolji život“ živeti naša deca, a ne kao mi, samo da maštamo o njemu.