Ponavljaju tako da ne gradimo puteve i koridore, kao što se predstavlja, već otvaramo novopostavljene semafore i kamene temeljce koji najčešće ne odu dalje u procesu izgradnje.

Ističu da nismo, niti možemo, kako nam tvrde, zapravo napredovati sa više nego skromnim rastom BDP-a od tek 0,4 odsto godišnje, kada nam za pravi napredak realno treba bar deset puta više, odnosno četiri odsto, i to ne samo jedne godine već bar nekoliko u nizu. Napominju upoznati da nismo desetkovali broj nezaposlenih na birou rada, već se promenila metodologija obračuna, po kojoj, nekim čudom, taj broj postaje manji.

Pričaju i da fakat jesmo konačno kupili bar približno dovoljan broj protivgradnih raketa, ali istovremeno podvlače da nismo obezbedili dovoljan broj onih koji bi te iste rakete ispaljivali, pa smo opet na istom. Ističu i da investitore treba da privlačimo povoljnim ambijentom i uređenim sistemom, a ne da ih molimo i plaćamo, na ovaj ili onaj način, da dođu.

A mi svakodnevno gledamo ovu igru između dve vatre, u kojoj jedni zdušno napadaju dok se drugi malodušno brane, a nekad ni to, već igraju po svome, mimo svih pravila, svesni da ne mogu biti izbačeni iz igre.

Nisam ni sigurna treba li ovi što su u napadu da nastave da ističu sve greške Vlade jer, em to do sada nije dalo rezultata, em, što reče Napoleon: „Nikada ne prekidaj neprijatelja kada čini greške”. Jer nakon dovoljnog broja grešaka poslaće sami sebe van terena. Samo da do tada ostane išta od njega...