Ipak, život se sastoji i od lekcija koje nisu tako lepe. Padovi su sastavni deo života. Na njima se uči. Posle njih ustajemo jači i bolji. I znamo već da se na zgarištima neuspeha grade najveći uspesi.

Novak Đoković nije uspeo da osvoji 13. grend slem titulu, ali u porazu je pokazao da je veliki. Šampioni nisu samo oni koji pobeđuju protivnike na terenu već i oni koji poentiraju van njega. Novak posle finala nije želeo da traži opravdanja, iako je mogao da priča o povredi, o noktima koji su mu otpali, o patikama koje su bile pune krvi, o medicinskim tajm-autima, koje je morao da traži jer nije imao dovoljno snage da nastavi duel. Stajao je oborenih ramena na terenu i govorom tela poručivao da ne može da igra na najvišem nivou. Ali nije želeo da odustane. Zbog toga je Novak igrač sa velikim “I”.

Đoković je igrao koliko je mogao. Kada se zna da je razmišljao da li uopšte da dođe i odmeri snage sa protivnicima u Njujorku, onda je plasman u finale zaista ravan podvigu.

Još jedna priča je ispisana. Doduše, sa tužnijim krajem nego što smo očekivali. Ali treba tu knjigu, čije stranice svakodnevno ispunjavamo, makar jednom ispuniti i porazom. Jer se tako postaje borac. I tek u porazu, kojih Novak nema puno, mi postajemo svesni koliko je on u stvari veliki. Koliki je uspeh napravio. I koliko smo ponosni što ga imamo.

Zamislite tek kakve nam priče sprema Đoković za budućnost. Pobedničke, sigurno.